Берлин, имамо проблем

Трансатлантско јединство које Вашингтон очекује у најчвршћем паковању поводом украјинске кризе, поново се разлаже на две компоненте: англосаксонску и германо-романску.

Американци и Британци понашају се као да „хладни” рат није завршен и предњаче у одбијању дијалога о легитимним захтевима Москве да се заустави ширење НАТО-а на исток, да Украјина не буде укључена у западно војно савезништво и да се офанзивна оружја не распоређују дуж западних граница Русије.

Поједине европске чланице алијансе радије би да се Американци и Руси договоре и да се уместо набрајања тачака разлаза ангажују око компромиса од којег безбедност Европе много више зависи него сигурност САД или Британије.

Откако је основан 1949. као брана од могуће совјетске инвазије, НАТО је чланицама из Западне Европе остављао минималан маневарски простор, али показује се већ други пут у 21. веку да интереси 30 чланица на две стране Атлантика не морају да буду идентични.

Први пут је то било у временима уочи америчке инвазије Ирака 2003, а сада „стара Европа” оличена Немачком и Француском исказују више дипломатске флексибилности и помирљивих тактова покушавајући да демонтира најтежу кризу у односима Истока и Запада од краја „хладног” рата.

Владимир Путин свакако није задовољан степеном претеће бескомпромисности америчког председника Џозефа Бајдена кога у стопу прате британски премијер Борис Џонсон и генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг, али пажљиво избегава сваку наглост и најављује да ће пажљиво проучити одговор Запада пре него што донесе коначну одлуку.

Као одговор на концентрацију око стотину хиљада руских војника на подручју према источној граници Украјине и на пребацивање снага и оружја у Белорусију на маневре, НАТО најављује да ће појачати своје војне потенцијале на истоку Европе како би блокирао евентуалне руске сајбер нападе, покушаје удара или саботаже.

Док шеф руске дипломатије Сергеј Лавров уверава да „ми не желимо ратове” и очекује нови сусрет са државним секретаром Ентонијем Блинкеном у наредних неколико недеља, НАТО акценат ставља управо на оружје иако не искључује ангажман у политичком дијалогу. Можда је и зато, без уласка у детаље, Лавров рекао да је одговор САД бољи од оног који јер стигао из седишта НАТО-а у Бриселу.

Америка не трпи критике, али упркос Бајденовим покушајима хомогенизације савезника за санкције према Русији, подршка је симптоматично јака једино у англосаксонским земљама: САД, Британији, Канади и Аустралији. Европа још од времена анексије Крима 2014. показује да има своје партикуларне интересе који далеко од тога да су идентични са америчким.

Највећу бригу Вашингтона изазива оклевање Немачке да заузме чвршћи став према Русији током украјинске кризе. То повећава забринутост да би Москва могла да искористи политику Берлина да унесе раздор у уједињени одговор Запада у случају инвазије на Украјину.

Немци нису уверени у неизбежност ратне опције. Одбијају испоруке наоружања режиму Володимира Зеленског у Кијеву, спречили су испоруку источнонемачких хаубица из Естоније, а продаја 5.000 борбених шлемова Украјини изазвала је подсмехе немачких критичара. Берлин не намерава да заустави „Северни ток 2” који се третира као „приватни економски подухват” и блокирали су идеју да Русија буде искључена из међународног платног система Свифт.

Порука из Вашингтона је да узвраћање функционише једино уколико се ниједна опција не уклони са стола, а то подразумева наоружавање Украјине и претњу максималних санкција Русији, укључујући и „Северни ток 2”.

Берлин кочи на оба та фронта. После два рата са Русима за нешто више од једног века, Немачкој не пада на памет да је НАТО увуче у трећи. Берлин покушава да избегне лидерство, да заштити своје меркантилне и инвестиционе интересе у Русији, да настави да буде највећи купац руског гаса на свету и да све то некако усклади са обавезама западног савезништва.

Канцелар Олаф Шолц, који је одбио Бајденов позив да дође у Вашингтон, после само два месеца трајања владе има пуну подршку лидерке Зелених и шефице дипломатије Аналене Бербок да се Украјини не извози немачко оружје којим би Руси били нападнути први пут после Другог светског рата.

Амерички званичници не крију да сматрају да је Берлин сувише „мек” према Русији . „Берлин, имамо проблем”, цитира немачки „Шпигл” почетак тајне депеше коју је свом министарству послала немачка амбасадорка у Вашингтону констатујући да се Шулцова влада због ставова према украјинској кризи у администрацији, Конгресу и медијима описује као „непоуздан партнер”. „Берлин је у кревету са Путином”, упозоравају републиканци.

„Уколико Бајден није у стању да се супротстави Немачкој, како може да се супротстави руском председнику Владимиру Путину око Украјине?”, пита уводничар „Вашингтон поста” Марк Тајсен. „Уколико Бајден жели да спречи руску инвазију, мора да спречи да Немачка диктира америчке одговоре и да почне да пројектује снагу. Њему није потребна немачка дозвола да дејствује”.

Исто донекле важи и за Француску чији се председник одавно залаже за „стратешку аутономију” Европе. Лидери Италије и Шпаније такође нису спремни да буду олако увучени у игру у којој могу више да изгубе него да добију.

Путин и Емануел Макрон већ два пута су се за недељу дана чули телефоном, а не искључује се ни њихов лични сусрет. Очито је да шеф Кремља процењује да шеф Јелисејске палате може да има више слуха за његова уверавања од шефа Беле куће, да не жели даљу ескалацију напетости и да од Француза очекује да се још једном преиспитају безбедносни захтеви Москве који су игнорисани у одговорима САД и НАТО.

Берлин и Париз покушавају да активирају „Нормандијски формат” преговора о решењу конфликта у Донбасу у квартету Немачка, Француска, Русија, Украјина. Дијалог у овом тренутку више користи да се евидентирају неслагања, али може да допринесе обарању тензије.

САД нуде безбедносни кишобран Европи, али нису сви приправни да га отворе. Зазиру да би тако могли више да покисну. „Кога да позовем уколико желим да позовем Европу?”, могао би председник Бајден ускоро да понови чувену реченицу Хенрија Кисинџера.