Брзина убија креативност

Представу „Алиса у земљи страхова” по тексту Еве Махковиц македонски редитељ Александра Поповски је поставио у Југословенском драмском позоришту у Београду. После два одлагања због епидемијских разлога, премијера је најзад одржана у четвртак на сцени „Љуба Тадић”. Изванредну сценографију потписује Вања Магић, костиме Миа Поповска, композитор је Марјан Нећак.

Глумица Милена Радуловић остварила се у лику Алисе, а у екипи су и: Милан Марић, Небојша Љубишић, Радован Вујовић, Слобода Мићаловић, Јована Беловић, Тамара Шустић, Ива Стефановић и Денис Мурић.

„Алиса у земљи страхова” инспирисана је епизодама из књиге „Алиса у земљи чуда” Луиса Керола. Зашто уместо чуда данас имамо страхове?

Верујте ми и ја се исто то питам. Један од мојих најдражих аутора, Данил Хармс, написао је много прича које нам говоре о томе да чуда на земљи постоје. Као човек који верује у Хармса, верујем и у то да чуда постоје. Препоручујем свима да прочитају билу коју причу од Данила Хармса и осетиће благо пуцкетање електрике у мозгу.

Кад је реч о страху, јако волим кратке форме о сопственим страховима које пише Ева Махковиц. Из наших разговора настала је идеја да напише драму користећи ликове и сцене из „Алисе”, а да притом пише о свим страховима са којим се данас људи сусрећу, посебно млади. Моја генерација је од старијих стално слушала савет: „Само полако, живот је пред тобом, имаш још много времена. Данашња генерација чује углавном: „Немате више времена, крајње је време или ваше време је истекло.” Када човек нема времена онда он само испоручује резултате, јер то систему треба ‒ готов резултат. За креацију ти треба време, треба ти простор за грешку и простор за досаду која је јако важна за креативност. За мене је свака креација чудо. Скраћивање времена убија креативност.

Какву слику света позориште представља публици у случају ваше „Алисе”?

Ах, па то је бајка. Обожавам бајке. „Алиса” има посебно место у мојим фасцинацијама са бајкама. Пре нека дан сам налетео на моју омиљену књигу из детињстава „Кроз пустињу и прашуму” од Сјенкијевича. Када сам то читао као мали нисам спавао данима, чекајући да кренем и ја на такав пут. Алиса путује, за разлику од класичних путника који путују хоризонтално, она путује вертикално. Она пада. И то је посебно занимљвио што пада, а да се притом, нимало не боји. Увек је прво знатижеља и авантуристички дух, открити нови свет, нове просторе, нова створења. Тако видим и дефинишем мој начин рада у позоришту, као ‒ слободан пад. Бајку доживљавам као жанр у којем се најбоље осећам.

Алиса је сада одрасла девојка, у тридесетим годинама. Требало би да буде испуњена, стабилна, одрасла... Оно што пак има јесте нови психотерапеут са којим путује по својој глави. Ко је „Алиса” Еве Махковиц? Да ли и даље постоји могућност да се деси чудо…?

 За Еву је овај текст посебан јер је то апсолутно аутобиографска драма. Свака сцена коју је писала за њу значио пролазак кроз сопствене приче. Заједно смо договарали оквире сцена и ликове, а она је затим налазила пут кроз сопствена искуства. Искуства девојке која хоће да се реализује у овом данашњем свету. Да буде мајка, успешна на послу, да направи себи каријеру, фамилију, да стигне на време, да постане краљица. Да буде „велика”. Алиса која је стално у раскораку са временом. То је онај осећај кад мислиш да је уторак, а оно среда.

Кад ме питате о чудима, морам се поново вратити Хармсу. Односно његовој жени која се у својим мемоарима присетила епизоде када су за време рата све жене биле позване да копају ровове. Она је била јако слаба и није могла, али је морала да оде. Хармс јој је рекао да она неће копати ровове и да ће јој он рећи нешто што ће је спасити. Ишао је пар дана на гроб свог оца и кад се вратио рекао јој да запамти и понавља ‒ црвена марама. Следећи дан су отишли на пункт где је морала да се пријави. Тамо је била гомила жена, старих, младих, мајки и свима су рекли да нема изузетака, сви морају копати ровове. Хармс је остао да је чека под једним дрветом, а она је отишла да се пријави. Понављала је реченицу у глави и војник јој је рекао да она не мора радити. Путем до куће је само плакала. Кад су стигли кући упитала га је за тајну. Он јој се само рекао: „Запамти, чуда на земљи постоје.”

Уметност се и даље враћа причама из прошлости, и уједно преиспитује и оно што људе мучи кроз време. Шта нас то мучи данас?

Горан Стефановски, мој професор драматургије, се увек жалио да његов брат Влатко Стефановски има лакши посао од њега. Влатко никад није морао да саопшти истину кроз музику, јер се та истина негде подразумевала. Горан је увек морао да одговори на питање шта је песник хтео да каже у својој последњој драми. Своје представе доживљавам као музику. Уметност настане у човеку који ту представу гледа, не на сцени. Ми само производимо нешто што тек у публици постане узвишено. Јако волим епизоду руског диригента који је био заљубљен у балерину. Гледао је њену представу са великим одушевљењем. Тек кад га је она оставила схватио је да му се представа нимало не допада и да је ужасно досадна. Истина као и уметност је јако субјективна.

Која је цена искрености на којој почива ваш редитељски искорак?

По убеђењу сам хедониста. Обожавам посао којим се бавим и уживам у њему. Једном кад сам био млади редитељ враћао сам се из Љубљане аутобусом за Скопље. Аутобус је био пун радника из Македоније који су радили на градилиштима кроз Словенију. И сад крене аутобус и почну питања где ко ради. Један у Копру, други у Ајдовшчини, трећи у Велењу и дође ред на мене. Ја кажем Драма Љубљана. И нормално постанем центар пажње, јер не знају за то градилиште. Онда им објасним да радим у позоришту представе. Човек до мене се окрене и пита ме: „ Је л’ се ви заје..вате тамо у позоришту? (напоменуо бих да ту реч у овом контексту треба разумети као уживати). Одговорим потврдно, а он ми на то каже: „Ја цео живот радим и никад се нисам заје..вао. Скине ципеле, окрене се на другу страну и заспе сном праведника. До Скопља нисам ока склопио. Склопио сам пакт са собом да никада нећу кукати или се жалити док будем радио у позоришту. И да ћу увек гледати да се окружим људима који уживају у привилегији да се баве овим послом. Ми уметници смо ствараоци светова и илузија. Без уметности би овај свет био потпуно испразан и безличан. Без икакве увреде адвокатима и банкарима, али замислите свет у којем нема уметности. То је као храна без укуса.