Амбасадор „на леду”

Љубазно је дочекан у Београду, као што га сада дипломатски љубазно прате у Кијев. Оно између, више од шест и по година, често је било напето и искричаво, некада оцењено и скандалозним. Амбасадор Украјине Олександар Александрович ових дана се опрашта од Србије сусретима с највишим државним врхом у Београду, а посебна посластица требало би да буде за сутра најављени састанак с председником парламента Ивицом Дачићем, претходним шефом српске дипломатије. Биће то прилика да се заједно присете колико се пута МСП позивало на Бечку конвенцију у случају украјинског амбасадора, колико је фалило да буде проглашен персоном нон грата и колико тачно месеци Дачић није желео да га прими у аудијенцију. Александрович је „критичне” 2017. рекао да чека већ 14 месеци, а овај га је држао „на леду”, уз подсећање да тадашњи српски амбасадор у Украјини Раде Булатовић за четири године ниједном није примљен код министра спољних послова Украјине.

Јесте Београд био прво амбасадорско намештење за педесетједногодишњег Украјинца, рођеног у Теребовљу на западу земље, али честа искакања из дипломатских оквира нису била последица тек недостатка искуства или дипломатских манира. Ипак је он, по завршетку Кијевског државног универзитета „Тарас Шевченко”, радио, поред осталог, у Амбасади Украјине у Белгији, у Сталном представништву Украјине при Савету Европе, у Амбасади Украјине у САД, касније као директор Дирекције за Европу украјинског МСП... Пре је резултат чињенице да је Украјина и те 2015, када је Олександар Александрович дошао у Београд, као и сада када одлази, имала велике проблеме у односима са суседном Русијом, или, како је амбасадор увек истицао – рат. Кратки спој у односима Кијева и Београда настајао је управо када би се преплели дијаметрално супротни интереси и осећаји – да Србија нема већег пријатеља од Русије када је реч о очувању свог територијалног интегритета и да Украјина нема већег непријатеља од Русије када је реч о угрожавању њеног територијалног интегритета.

У таквим ситуацијама украјински дипломата није марио за дипломатски речник. До усијања је довео његов интервју у новембру 2017. када је рекао да „Русија обучава српске плаћенике да убијају Украјинце”, да је „искористила српске екстремисте за државни удар у Црној Гори”, да „подстиче српски сепаратизам у већински српском ентитету, Републици Српској, да дестабилизује БиХ”, да „користи српски фактор да дестабилизује Македонију”... Укратко, Путин „само користи Србију као још један инструмент за уништење Европе”.

Уследиле су дипломатске мере, Александрович је позван на консултације у Кијев, а Дачић је позвао Булатовића на консултације у Београд. Украјински амбасадор се, међутим, вратио после неколико дана још јачи, добивши подршку у Кијеву за своје ставове. Сада га из Србије испраћају уз „захвалност на ангажовању у унапређењу односа између две земље”.