Где је наш Обама

КАНДИДАТ ОБАМА прикупио је прегршт позитивних поена на својој великој светској турнеји. Пут је водио перјаницу америчке Демократске странке у трци за новог председника САД од Средњег истока до Европе при чему је тежиште стављено на посете Авганистану, Ираку и Блиском истоку.

Прве две станице у Обаминој турнеји били су Авганистан и Ирак, где је амерички сенатор наступао са потпуно различитим причама. У Авганистану је поновио обећање да ће, уколико се избори за улазак у Белу кућу, повећати број америчких војника у овој земљи. Званичницима у Багдаду саопштио је да не одустаје од плана да у року од 16 месеци из Ирака врати кући највећи део америчких трупа.

На Блиском истоку Барак Обама разговарао је и са Израелцима и са Палестинцима. Зрачио је оптимизмом да је могуће постићи трајан мир на на овом немирном простору.

На први поглед чинило се да су његове посете најзначајнијим европским престоницама (Берлин, Париз, Лондон) планиране више као туристичко него озбиљно политичко путовање. Обамин боравак у Берлину и говор пред 200.000 окупљених људи побудио је, међутим, огромно медијско интересовање. Мање због изговорених политичких порука а више због озбиљних историјских подсећања која почињу једноставним питањем: Зашто председници САД – и кандидати за овај положај – обавезно свраћају у Берлин?

Немачки дневник „Велт”, трагајући за одговором на ово питање, позива се на анегдоту везану за бившег америчког председника Џона Кенедија, упамћеног по поруци изговореној у данашњој немачкој престоници – „Ја сам Берлинац” . Кенеди је, наводно желео да остави тестамент од три речи будућим председницима САД са препоруком да у најтежим ситуацијама „иду у Немачку”.

Шалу на страну, али амерички лидери, од окончања Другог светског рата, редовно посећују Берлин. Први је то урадио Хари Труман, непосредно после окончања рата, средином јула 1945. Неки, попут бившег председника Роналда Регана, долазили су и по неколико пута. Управо је Реган, у граду пресеченом „гвозденом завесом” – у говору поред Бранденбуршке капије – изговорио често цитирану историјску реченицу: „Мистер Горбачов, отворите ову капију”.

Барак Обама се у Берлину задржао 28 сати. Сусрети с канцеларком Ангелом Меркел и шефом дипломатије Франком Штајнмајером могли су да уђу само у протоколарне вести. Његов говор код Обелиска победе био је кратак а целокупан боравак у Немачкој пратио је приметан напор да се по сваку цену избегне утисак како Обама себе види као сигурног будућег председника САД.

И поред свега тога Барак Обама није разочарао Немце. За њега би гласало три четвртине анкетираних грађана а они најзагриженији с нескривеном резигнацијом се питају: „Где је наш Обама”.

БУГАРСКА ЈЕ, ПОСЛЕ ГОДИНУ И ПО ДАНА ЧЛАНСТВА У ЕУ открила и друго лице Уније. Европска комисија блокирала је Софији новчану помоћ од најмање пола милијарде евра због слабих резултата у борби против корупције и организованог криминала. Из Брисела стижу и додатне претње да би Бугарска, уколико не повуче радикалне потезе, наредних година могла да остане без неколико милијарди евра предвиђених као помоћ овој младој чланици европске интеграције.

Кажњавање Бугарске није дошло преко ноћи. Још приликом њеног пријема у ЕУ, 1. јануара 2007. године, направљен је списак мањкавости у државној управи и правосуђу који омогућава цветање корупције и криминала. Властима у Софији препоручено је да најозбиљније приону на посао и реше уочене проблеме.

Резултати су, међутим, били бледи и ЕУ је неочекивано брзо изгубила стрпљење. Кап је, изгледа, прелила чашу европског незадовољства када је откривено да је чак 32 милиона евра, предвиђених за помоћ бугарској пољопривреди нетрагом нестало.

Сличних примера, тврде у централи Уније у Бриселу, има и у грађевинарству, правосуђу, полицији. Посебно се спомиње податак да постоји 150 неразјашњених мафијашких убистава.

Према незваничним информацијама, међу чланицама ЕУ постоји расположење да се Бугарска „васпитава” и другим средствима. Француска, Велика Британија и Холандија (то нам је нешто познато) предлажу да се Софији онемогући планирани приступ шенгенској документацији а тиме и потписивање Шенгенског споразума.

ЛИБИЈА „ЗАРАТИЛА” СА ШВАЈЦАРСКОМ. Несташлук Ханибала Гадафија, сина либијског лидера, у једном швајцарском хотелу због којег је провео два дана у затвору озбиљно је покварио односе двеју држава. Либија је саопштила да прекида испоруке нафте Швајцарској, у Триполију су затворена представништва два велика швајцарска концерна АББ-а и Нестлеа, швајцарски држављани више не могу да добију либијске визе, ваздушни саобраћај између две државе драстично је смањен.

Швајцарски медији извештавају да би ово „замрзавање” односа могло да потраје све док се влада у Берну званично не извини због хапшења младог Гадафија.

ПОРЕД ГАДАФИЈА СТРАШНО СЕ НАЉУТИО И АЛБАНСКИ ПРЕМИЈЕР САЛИ БЕРИША. У парламентарној расправи о буџету Беришу је изнервирао посланик опозиције Таулант Бала. Албански премијер је, како преноси агенција ДПА, запретио посланику: „Треба да знаш да ћу те убити. Нећеш се жив појавити у парламенту. Ликвидираћу те”. Бериша се сетио и Балине фамилије, посебно је споменуо његову сестру коју је довео у везу с проституцијом.

Седница албанског парламента је после овог инцидента прекинута.