Gde je naš Obama

KANDIDAT OBAMA prikupio je pregršt pozitivnih poena na svojoj velikoj svetskoj turneji. Put je vodio perjanicu američke Demokratske stranke u trci za novog predsednika SAD od Srednjeg istoka do Evrope pri čemu je težište stavljeno na posete Avganistanu, Iraku i Bliskom istoku.

Prve dve stanice u Obaminoj turneji bili su Avganistan i Irak, gde je američki senator nastupao sa potpuno različitim pričama. U Avganistanu je ponovio obećanje da će, ukoliko se izbori za ulazak u Belu kuću, povećati broj američkih vojnika u ovoj zemlji. Zvaničnicima u Bagdadu saopštio je da ne odustaje od plana da u roku od 16 meseci iz Iraka vrati kući najveći deo američkih trupa.

Na Bliskom istoku Barak Obama razgovarao je i sa Izraelcima i sa Palestincima. Zračio je optimizmom da je moguće postići trajan mir na na ovom nemirnom prostoru.

Na prvi pogled činilo se da su njegove posete najznačajnijim evropskim prestonicama (Berlin, Pariz, London) planirane više kao turističko nego ozbiljno političko putovanje. Obamin boravak u Berlinu i govor pred 200.000 okupljenih ljudi pobudio je, međutim, ogromno medijsko interesovanje. Manje zbog izgovorenih političkih poruka a više zbog ozbiljnih istorijskih podsećanja koja počinju jednostavnim pitanjem: Zašto predsednici SAD – i kandidati za ovaj položaj – obavezno svraćaju u Berlin?

Nemački dnevnik „Velt”, tragajući za odgovorom na ovo pitanje, poziva se na anegdotu vezanu za bivšeg američkog predsednika Džona Kenedija, upamćenog po poruci izgovorenoj u današnjoj nemačkoj prestonici – „Ja sam Berlinac” . Kenedi je, navodno želeo da ostavi testament od tri reči budućim predsednicima SAD sa preporukom da u najtežim situacijama „idu u Nemačku”.

Šalu na stranu, ali američki lideri, od okončanja Drugog svetskog rata, redovno posećuju Berlin. Prvi je to uradio Hari Truman, neposredno posle okončanja rata, sredinom jula 1945. Neki, poput bivšeg predsednika Ronalda Regana, dolazili su i po nekoliko puta. Upravo je Regan, u gradu presečenom „gvozdenom zavesom” – u govoru pored Brandenburške kapije – izgovorio često citiranu istorijsku rečenicu: „Mister Gorbačov, otvorite ovu kapiju”.

Barak Obama se u Berlinu zadržao 28 sati. Susreti s kancelarkom Angelom Merkel i šefom diplomatije Frankom Štajnmajerom mogli su da uđu samo u protokolarne vesti. Njegov govor kod Obeliska pobede bio je kratak a celokupan boravak u Nemačkoj pratio je primetan napor da se po svaku cenu izbegne utisak kako Obama sebe vidi kao sigurnog budućeg predsednika SAD.

I pored svega toga Barak Obama nije razočarao Nemce. Za njega bi glasalo tri četvrtine anketiranih građana a oni najzagriženiji s neskrivenom rezignacijom se pitaju: „Gde je naš Obama”.

BUGARSKA JE, POSLE GODINU I PO DANA ČLANSTVA U EU otkrila i drugo lice Unije. Evropska komisija blokirala je Sofiji novčanu pomoć od najmanje pola milijarde evra zbog slabih rezultata u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Iz Brisela stižu i dodatne pretnje da bi Bugarska, ukoliko ne povuče radikalne poteze, narednih godina mogla da ostane bez nekoliko milijardi evra predviđenih kao pomoć ovoj mladoj članici evropske integracije.

Kažnjavanje Bugarske nije došlo preko noći. Još prilikom njenog prijema u EU, 1. januara 2007. godine, napravljen je spisak manjkavosti u državnoj upravi i pravosuđu koji omogućava cvetanje korupcije i kriminala. Vlastima u Sofiji preporučeno je da najozbiljnije prionu na posao i reše uočene probleme.

Rezultati su, međutim, bili bledi i EU je neočekivano brzo izgubila strpljenje. Kap je, izgleda, prelila čašu evropskog nezadovoljstva kada je otkriveno da je čak 32 miliona evra, predviđenih za pomoć bugarskoj poljoprivredi netragom nestalo.

Sličnih primera, tvrde u centrali Unije u Briselu, ima i u građevinarstvu, pravosuđu, policiji. Posebno se spominje podatak da postoji 150 nerazjašnjenih mafijaških ubistava.

Prema nezvaničnim informacijama, među članicama EU postoji raspoloženje da se Bugarska „vaspitava” i drugim sredstvima. Francuska, Velika Britanija i Holandija (to nam je nešto poznato) predlažu da se Sofiji onemogući planirani pristup šengenskoj dokumentaciji a time i potpisivanje Šengenskog sporazuma.

LIBIJA „ZARATILA” SA ŠVAJCARSKOM. Nestašluk Hanibala Gadafija, sina libijskog lidera, u jednom švajcarskom hotelu zbog kojeg je proveo dva dana u zatvoru ozbiljno je pokvario odnose dveju država. Libija je saopštila da prekida isporuke nafte Švajcarskoj, u Tripoliju su zatvorena predstavništva dva velika švajcarska koncerna ABB-a i Nestlea, švajcarski državljani više ne mogu da dobiju libijske vize, vazdušni saobraćaj između dve države drastično je smanjen.

Švajcarski mediji izveštavaju da bi ovo „zamrzavanje” odnosa moglo da potraje sve dok se vlada u Bernu zvanično ne izvini zbog hapšenja mladog Gadafija.

PORED GADAFIJA STRAŠNO SE NALjUTIO I ALBANSKI PREMIJER SALI BERIŠA. U parlamentarnoj raspravi o budžetu Berišu je iznervirao poslanik opozicije Taulant Bala. Albanski premijer je, kako prenosi agencija DPA, zapretio poslaniku: „Treba da znaš da ću te ubiti. Nećeš se živ pojaviti u parlamentu. Likvidiraću te”. Beriša se setio i Baline familije, posebno je spomenuo njegovu sestru koju je doveo u vezu s prostitucijom.

Sednica albanskog parlamenta je posle ovog incidenta prekinuta.