Мека моћ круга двојке

„Круг двојке” је одавно асоцијација и синоним за просторну сегрегацију у којој централно градско језгро махом заузима посебан, привилеговани друштвени слој – виша средња класа.

Сама чињеница да резиденцијално или пословно заузима централни и доскора најскупљи део града сведочи о друштвеној моћи те групе. Та моћ се, између осталог, огледа у наметању вредности, животног стила, укуса, а осим у пар деценија након Другог светског рата, подразумевала је и не мали политички утицај кроз неформалне канале зване „политичка чаршија”. Савременим политичким речником речено, осим привилегија и угледа, ова група поседовала је и знатну „меку моћ”.

Међутим, последњих десетак година положај овог слоја је уздрман. Нагли прилив страних инвестиција убрзао је економски развој а тиме је, што је посебно важно, почела да се мења друштвена структура. Као што показују социолошка истраживања наше друштво је постало знатно отвореније, односно припадницима нижих друштвених слојева омогућена је узлазна социјална покретљивост каква се одавно не памти. Не чуди отуда што су управо припадници тих слојева постали истовремено и социјална база владајуће политичке странке.

С друге стране, положај више средње класе остао је мање више исти, а у релативном смислу – спрам класа које се уздижу, он је почео и да се погоршава. Поред тога, њен политички утицај је маргинализован па је све укупно створило утисак општег пропадања. Познато је, наиме, да свака класа тежи да свој положај прикаже као универзалан па се у квазиидеолошком наративу ове групе, укупна друштвена ситуација, упркос чињеницама које говоре супротно, приказује као пропаст света. Паника коју подиже ова група последица је, дакле, њене друштвене фрустрације.

Заправо, током последњих десетак година одиграла се значајна друштвена промена, готово мирна револуција. Мада је политички протагониста те револуције актуелна власт, она није њен узрок. Узрок је много дубљи, шири и удаљенији од страначке политике и тиче се промена у светском капитализму. Транснационалне корпорације и транснационална капиталистичка класа која је током деведесетих загосподарила светом не мари много за услуге старе више средње класе посебно не оне у полупериферијским земљама. Положај средње класе на тржишту рада постао је знатно неповољнији него што је био раније. И њу је, како показују новија истраживања, захватио процес прекаризације. Великим корпорацијама од којих данас у највећој мери зависи економски развој Србије важнији су ИТ стручњаци, па чак и квалификовани вариоци него професори књижевности.

Овакве промене нису новум. Након Другог светског рата замењена је готово комплетна друштвена елита. Сличан „сценарио” био је на видику крајем осамдесетих, али је спречен захваљујући томе што је виша средња класа успела да, подстичући национализам, одржи своју позицију и привилегије угрожене надолазећом приватизацијом и либерализацијом.

Управо збивања деведесетих сведоче колико малигна могу да буду настојања више средње класе да очува свој положај. Ништа мање није упечатљива ни њена способност мимикрије. Не треба заборавити да је виша средња класа поплочала пут којим је Милошевић дошао на власт. Истраживања показују да је управо он очувао њен друштвени статус, а она га се касније одрекла и срушила да би задржала своју привилеговану позицију.

Паничан страх средње класе од губитка привилегованог положаја често је заоденут и прикривен рухом неке (квази)идеологије. У Немачкој тридесетих година прошлог века то је био расизам и нацизам, у југословенским републикама деведесетих национализам, а у Србији данас то постаје класизам.

„Изам” овдашње више средње класе огледа се у омаловажавању нижих друштвених слојева посебно оних у успону. Отворена и неретко борбена мржња јача класну солидарност и постаје много важнија од идеолошких разлика између грађаниста и националиста, односно либерала и конзервативаца.

Њихов презир и гнушање према свему новом, а посебно према свему другачијем што нарушава постојеће друштвене односе у којима они заузимају привилеговану позицију често брутално прелази границе толеранције и грађанске пристојности на коју се иначе радо позивају. Изгубивши економску и политичку моћ, припадници ове групе сада жртвују и углед да би очували некада неупитну културну и политичку хегемонију.

Често се каже да су архитектура и урбанизам пројекција друштва у простору. Зато су „Београд на води” и читав комплекс који га окружује постали чворишна тачка и главна линија фронта на којој се води политички сукоб. Сукоб је својеврсно покренула иницијатива „Не давимо Београд”. Такозвани „паткари” су постали противници џентрификације из помодних, али културом и идеологијом инспирисаних разлога. Данас се у ту борбу укључују и припадници старе елите, али  су њихови мотиви потпуно другачији. Њима не смета џентрификација. Уосталом подржали су изградњу Белвила. Они се, пре свега, противе премештању „круга двојке” у тај нови, њима недоступни, део града који симболизује успон нове елите и истовремено чини видљивом њихову социјалну детронизацију.

Против те детронизације устали су виђенији припадници старе елите. Неки потајно, а неки попут кандидата Јанковића отворено. Пркосно звучи његова „утата” реченица да, парафразираћу – онима који имају новца за стан у „Београду на води” и треба да тандрчу трамваји под прозором. Слично се може рећи и за предлог о склањању споменика Стефану Немањи са Савског трга, или враћање железничког саобраћаја у тај део града. Из тог угла посматрано разумљиви су разлози оних који су га кандидовали за носиоца листе на градским изборима. Својим класно пркосним наступом он боље од других може да пробуди и мобилише припаднике старе више средње класе. Проблем је, међутим, што је демократија игра бројева. Тренутно је много више оних који се пењу уз друштвену лествицу него оних који низ њу силазе или стагнирају. Стару елиту смењује нова елита. То вечито кружење елита, како је тврдио Парето, чак ни самозадовољни старчић не може да заустави.

Професор на Филозофском факултету у Београду