Meka moć kruga dvojke

„Krug dvojke” je odavno asocijacija i sinonim za prostornu segregaciju u kojoj centralno gradsko jezgro mahom zauzima poseban, privilegovani društveni sloj – viša srednja klasa.

Sama činjenica da rezidencijalno ili poslovno zauzima centralni i doskora najskuplji deo grada svedoči o društvenoj moći te grupe. Ta moć se, između ostalog, ogleda u nametanju vrednosti, životnog stila, ukusa, a osim u par decenija nakon Drugog svetskog rata, podrazumevala je i ne mali politički uticaj kroz neformalne kanale zvane „politička čaršija”. Savremenim političkim rečnikom rečeno, osim privilegija i ugleda, ova grupa posedovala je i znatnu „meku moć”.

Međutim, poslednjih desetak godina položaj ovog sloja je uzdrman. Nagli priliv stranih investicija ubrzao je ekonomski razvoj a time je, što je posebno važno, počela da se menja društvena struktura. Kao što pokazuju sociološka istraživanja naše društvo je postalo znatno otvorenije, odnosno pripadnicima nižih društvenih slojeva omogućena je uzlazna socijalna pokretljivost kakva se odavno ne pamti. Ne čudi otuda što su upravo pripadnici tih slojeva postali istovremeno i socijalna baza vladajuće političke stranke.

S druge strane, položaj više srednje klase ostao je manje više isti, a u relativnom smislu – spram klasa koje se uzdižu, on je počeo i da se pogoršava. Pored toga, njen politički uticaj je marginalizovan pa je sve ukupno stvorilo utisak opšteg propadanja. Poznato je, naime, da svaka klasa teži da svoj položaj prikaže kao univerzalan pa se u kvaziideološkom narativu ove grupe, ukupna društvena situacija, uprkos činjenicama koje govore suprotno, prikazuje kao propast sveta. Panika koju podiže ova grupa posledica je, dakle, njene društvene frustracije.

Zapravo, tokom poslednjih desetak godina odigrala se značajna društvena promena, gotovo mirna revolucija. Mada je politički protagonista te revolucije aktuelna vlast, ona nije njen uzrok. Uzrok je mnogo dublji, širi i udaljeniji od stranačke politike i tiče se promena u svetskom kapitalizmu. Transnacionalne korporacije i transnacionalna kapitalistička klasa koja je tokom devedesetih zagospodarila svetom ne mari mnogo za usluge stare više srednje klase posebno ne one u poluperiferijskim zemljama. Položaj srednje klase na tržištu rada postao je znatno nepovoljniji nego što je bio ranije. I nju je, kako pokazuju novija istraživanja, zahvatio proces prekarizacije. Velikim korporacijama od kojih danas u najvećoj meri zavisi ekonomski razvoj Srbije važniji su IT stručnjaci, pa čak i kvalifikovani varioci nego profesori književnosti.

Ovakve promene nisu novum. Nakon Drugog svetskog rata zamenjena je gotovo kompletna društvena elita. Sličan „scenario” bio je na vidiku krajem osamdesetih, ali je sprečen zahvaljujući tome što je viša srednja klasa uspela da, podstičući nacionalizam, održi svoju poziciju i privilegije ugrožene nadolazećom privatizacijom i liberalizacijom.

Upravo zbivanja devedesetih svedoče koliko maligna mogu da budu nastojanja više srednje klase da očuva svoj položaj. Ništa manje nije upečatljiva ni njena sposobnost mimikrije. Ne treba zaboraviti da je viša srednja klasa popločala put kojim je Milošević došao na vlast. Istraživanja pokazuju da je upravo on očuvao njen društveni status, a ona ga se kasnije odrekla i srušila da bi zadržala svoju privilegovanu poziciju.

Paničan strah srednje klase od gubitka privilegovanog položaja često je zaodenut i prikriven ruhom neke (kvazi)ideologije. U Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka to je bio rasizam i nacizam, u jugoslovenskim republikama devedesetih nacionalizam, a u Srbiji danas to postaje klasizam.

„Izam” ovdašnje više srednje klase ogleda se u omalovažavanju nižih društvenih slojeva posebno onih u usponu. Otvorena i neretko borbena mržnja jača klasnu solidarnost i postaje mnogo važnija od ideoloških razlika između građanista i nacionalista, odnosno liberala i konzervativaca.

Njihov prezir i gnušanje prema svemu novom, a posebno prema svemu drugačijem što narušava postojeće društvene odnose u kojima oni zauzimaju privilegovanu poziciju često brutalno prelazi granice tolerancije i građanske pristojnosti na koju se inače rado pozivaju. Izgubivši ekonomsku i političku moć, pripadnici ove grupe sada žrtvuju i ugled da bi očuvali nekada neupitnu kulturnu i političku hegemoniju.

Često se kaže da su arhitektura i urbanizam projekcija društva u prostoru. Zato su „Beograd na vodi” i čitav kompleks koji ga okružuje postali čvorišna tačka i glavna linija fronta na kojoj se vodi politički sukob. Sukob je svojevrsno pokrenula inicijativa „Ne davimo Beograd”. Takozvani „patkari” su postali protivnici džentrifikacije iz pomodnih, ali kulturom i ideologijom inspirisanih razloga. Danas se u tu borbu uključuju i pripadnici stare elite, ali  su njihovi motivi potpuno drugačiji. Njima ne smeta džentrifikacija. Uostalom podržali su izgradnju Belvila. Oni se, pre svega, protive premeštanju „kruga dvojke” u taj novi, njima nedostupni, deo grada koji simbolizuje uspon nove elite i istovremeno čini vidljivom njihovu socijalnu detronizaciju.

Protiv te detronizacije ustali su viđeniji pripadnici stare elite. Neki potajno, a neki poput kandidata Jankovića otvoreno. Prkosno zvuči njegova „utata” rečenica da, parafraziraću – onima koji imaju novca za stan u „Beogradu na vodi” i treba da tandrču tramvaji pod prozorom. Slično se može reći i za predlog o sklanjanju spomenika Stefanu Nemanji sa Savskog trga, ili vraćanje železničkog saobraćaja u taj deo grada. Iz tog ugla posmatrano razumljivi su razlozi onih koji su ga kandidovali za nosioca liste na gradskim izborima. Svojim klasno prkosnim nastupom on bolje od drugih može da probudi i mobiliše pripadnike stare više srednje klase. Problem je, međutim, što je demokratija igra brojeva. Trenutno je mnogo više onih koji se penju uz društvenu lestvicu nego onih koji niz nju silaze ili stagniraju. Staru elitu smenjuje nova elita. To večito kruženje elita, kako je tvrdio Pareto, čak ni samozadovoljni starčić ne može da zaustavi.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu