​Између дв(иј)е ватре

Овај текст требало је да буде посвећен политичкој ситуацији у Црној Гори и паду владе Здравка Кривокапића. Али, у суштини, све што је на ту тему било важно да се каже, већ је речено на овим страницама, зато смо мало проширили фокус и на неке друге, различите, а сличне и повезане ствари.

У најмање две колумне упозоравао сам победнике од 30. августа на то колико је њихова победа над Ђукановићевим режимом крхка, и то не само због танке већине од само једног посланика (са истом таквом већином Мило је комотно владао претходних година), већ због дубине и размера сраслости ДПС-овог система са свим сегментима црногорског друштвеног ткива, како институционалног, тако и ванинституционалног, видљивог и невидљивог.

Упозоравао сам све, а нарочито ДФ-овце и Кривокапића, да је нова власт на стакленим ногама и да уколико се, захваљујући у великој мери управо и њиховом деструктивном сукобу, Мило и ДПС врате на власт неће бити превише важно ко је за то крив и ко је од њих томе више допринео (а допринели су и једни и други). Али одјек тих упозорења био је, отприлике, сличан утицају какав су на Тројанце, на почетку и крају њихове трагичне епопеје имале речи пророчице Касандре или свештеника Лаокона – дакле, мали, до никакав.

Формално, Фронт са рушењем Кривокапићеве („апостолске”) владе нема ништа. Она је оборена Абазовићевом руком и Уриним гласовима, а уз благослов и вероватни подстицај моћних западних амбасада – као и прећутну сагласност власти у Београду. Али свих четрнаест месеци свог постојања та влада је била мета најстрашније кампање из Београда и од стране режиму блиских медија и аналитичара. Исто као и од ДФ-а, као највеће групације у тој већини. И та перманентна негативна кампања увелико је подлокавала Кривокапића и припремала медијски, политички и психолошки терен за кончану егзекуцију.

Реакције Фронтових челника на пад владе у први мах су прилично личиле на оно пилатовско „прање руку”, али су после донекле променили плочу. Како год. Штета је учињена. Што је мањи проблем за саме актере, јер Кривокапић ће се вратити свом факултету, а фронтовци стандардним црногорско-српским политичким играма, из којих су их, и њега и њих, на тренутак пренуле литије и енергија митрополита Амфилохија. Али на губитку је „српска ствар” у Црној Гори – а мислим да ће на губитку бити и мир и стабилност у тој земљи.

Иако вам то, наравно, ни једни ни други неће признати,  мислим да је Кривокапић у Абазовићу и амбасадама видео савезника у интерном сукобу са челцима Фронта, док су они у Дритану и Вучићу видели савезнике у борби са Кривокапићем (и Бечићем). На крају се испоставило – или ће се испоставити – да је Кривокапић превише веровао амбасадама и Абазовићу, а ДФ Дритану и Вучићу.

Но, независно од прављених компромиса и грешака, Кривокапићева влада и њен крај индикативни су за судбину скоро свих „центристичких” политичких пројеката на Балкану, а нарочито међу Србима (и  Црногорцима).

Хоћу рећи: Кривокапићева влада није пала због својих грешака (којих је и те како било), него управо због онога што јој је био плус и врлина. А то је покушај да се пронађе средњи пут између љутих политичких екстрема и често чак и вештачки подстицаних сукоба који паралишу и уништавају друштвено ткиво.  „Поражене” снаге око ДПС-а за то нису хтеле ни да чују. Њима је било животно важно да Кривокапићеву владу представе као „окупациону”, „споља наметнуту”, „марионетску” и, такорећи, протекторат СПЦ, Москве и Београда. (Интересантно је да овим круговима ништа није сметало, нити им је било чудно, што ту владу нападају и „обаљују” заједно са мрским им Фронтом и Београдом?!) У исто време, из београдских прорежимских медија та влада је жигосана да је „издајничка”, „антисрпска” и „легла Милу на руду”. Као да су сви једва чекали да Кривокапића макну и наставе тамо где су стали пре литија и 30. августа.

Не улазимо сад у нијансе и несумњиве разлике. Али интересантно је да сваки „средњи” политички пут овде бива проказан, нападнут и сатанизован са обе стране. Сетимо се Анте Марковића и његовог покушаја да се привредним реформама и политичким компромисом спасе Југославија. Не знам да ли је то, из геополитичких разлога, уопште било могуће или не. Али знам да је од тадашњег српског политичког и медијског естаблишмента Марковић дочекан на нож, као највеће зло и, такорећи, „прикривени усташа”, који хоће да нас превари. Штавише, на махове се чинило као да тим круговима више одговара да у Хрватској буде Туђманова „неоусташка” власт, него нека умеренија струја. (А слично је било и са косовским Албанцима.)

Сличној паљби после двадесетак година била је изложена и влада Војислава Коштунице. Па чак и она Тадићева.

Хоћу рећи, да се чини као да – макар последњих деценија – постоји неки чудан политички фатум који нас гура у ирационалне политичке реакције. И доприноси да приликом разних избора и одлука ми – по правилу – бирамо гору солуцију. И, такође, по правилу, ону екстремнију и радикалнију. А и контрапродуктивнију са становишта самог декларисаног циља.

Али какве то све има везе са предстојећим изборима? Има велике везе. Али ако то још нисте схватили, нема смисла, а ни простора да, макар, у овој колумни то „цртам” и објашњавам.

Главни уредник НСПМ