Две деценије евра

Пре 20 година, 1. јануара 2002, уведен је евро када је у физичком облику пуштен у промет, као заједничка валута Европске уније. Нова валута изазвала је тада многе наде, али и страхове. Заједничка валута зближила је земље и био је то велики корак за ЕУ. Тада нико није могао са сигурношћу да предвиди како ће се евро развијати, али многи Европљани су нову новчану јединицу прихватили с пуно оптимизма.

Нову валуту нису одмах сви заволели и многи су њено увођење доживели као нежељено повећање цена. У Немачкој је евро чак добио надимак „теуро”, по немачкој речи – за скупо. Али људе су брзо освојила лакша путовања и пословање преко граница без валутних флуктуација.

Евро је данас популарнији него икада пре упркос јачању разних евроскептичних, популистичких покрета у низу држава. Евро се укоренио у становништву Европе, што признају и разне антиестаблишментске странке.

Евро се, као књижна рачуноводствена валута, уведен три године раније, 1. јануара 1999, прво користио само у обрачунима и електронском плаћању, заменивши дотадашњу европску обрачунску јединицу, а три године касније у 12 држава ЕУ националне валуте замењене су евром, што је била највећа замена валута у историји. Укупно је тада штампано 14 милијарди новчаница евра, а произведене су 52 милијарде кованица новог европског новца.

Евро је најпре уведен у 12 земаља: Аустрији, Белгији, Финској, Француској, Немачкој, Грчкој, Ирској, Италији, Луксембургу, Холандији, Португалији и Шпанији, а данас еврозону чини 19 од 27 држава чланица ЕУ. Најпре им се придружила Словенија, а онда Кипар, Малта, Словачка, Естонија, Летонија и на крају Литванија, а идуће године то би требало да учини и Хрватска, што би било прво проширење монетарног блока после 2015.

Бугарска је најавила да жели да се придружи еврозони годину дана после Хрватске, 1. јануара 2024, а Румунија је такође најавила да ће почети припреме за увођење евра. Од земаља ван ЕУ, евро званично користе као националну валуту Андора, Црна Гора, Монако, Сан Марино, Ватикан и тзв. Косово.

Увођење евра као обавеза стоји и у Споразуму о приступању ЕУ, али неке чланице – на пример Пољска, Чешка и Мађарска – не размишљају озбиљно о увођењу евра. У Шведској је одржан референдум, а грађани су одбили евро. Одбијен је и у Данској, мада је њена круна заправо фиксно везана за евро.

Еврозона данас има више од 340 милиона становника и друго је највеће привредно подручје на свету, на које отпада 15 одсто светског БДП-а.

Евро је доживео пресудни тренутак када су последице финансијске кризе 2008. изазвале дужничку кризу у еврозони која је кулминирала спасавањем неколико држава. То је довело валутну унију и њено јединство на саму ивицу пуцања, а ово турбулентно раздобље разоткрило је све мане евро пројекта.

Криза државног дуга еврозоне из 2011. довела је у питање опстанак евра (при чему су се тада неки „хеџинг фондови” чак отворено кладили на колапс јединствене валуте). Ранији председник Европске централне банке Марио Драги сматра се заслужним за спасавање евра 2012. Тада је изговорио сада легендарне речи да ће ЕЦБ, која води монетарну политику еврозоне, учинити „шта год буде потребно” да сачува јединствену валуту. Обећао је да ће ЕЦБ купити, буде ли потребно, неограничене количине државних обвезница презадужених држава. Тиме је смирио ситуацију и обећање никада није морао да примени у пракси.

Упркос дужничкој кризи, која је у неким земљама еврозоне трајала све до 2018, европска валута је опстала, а спремност водећих европских економија, пре свега Немачке и Француске, да се снажније крене путем веће финансијске интеграције монетарног блока, укључујући заједничко задуживање, значи да је евро достигао зрелост и да има будућност.

Амерички долар је и даље глобална кључна резервна валута, али се евро етаблирао као друга најважнија валута. Кључне валуте су тако назване јер се у већој мери користе и ван подручја у коме су званично средство плаћања. Без обзира на то која се статистика или који индикатор примењује, после америчког долара и евра, друге валуте имају неупоредиво мању улогу.

Долар је и даље неспорно број један, а према статистикама ММФ-а, у другом кварталу 2021. око 59,2 одсто свих званичних светских резерви валута било је у америчким доларима. На другом месту је евро са 20,5 одсто. Поред тога, на светском тржишту готово све сировине, укључујући и нафту, и даље се обрачунавају у доларима.

Постојала је бојазан да евро неће бити тако чврста валута као немачка марка, што се испоставило као погрешно. Немци су били поносни на своју марку, која се сматрала чврстом валутом, посебно стабилном током дужег временског периода. Према истраживању немачког Дојче велеа, пре него што је евро уведен као обрачунски новац, само нешто мање од четвртине Немаца је веровало да ће евро постати стабилан као марка.

Међутим, у међувремену се показало да је евро чвршћи од марке. Од 2002. заједничка валута је у просеку сваке године губила 1,6 одсто на вредности. У дугом периоду од две деценије, од 1982. до 2002, инфлација, односно депресијација, немачке марке је била 2,4 одсто годишње. Дакле, после 20 година евро је имао већу куповну моћ од немачке марке. Таква поређења, наравно, треба третирати са опрезом јер се периоди историјски разликују.

Чак и пре увођења евра, већина економиста се сложила да монетарна унија може да функционише само ако њене чланице послују на сличан начин, односно по одређеним правилима. Да би се то осигурало, постоје „критеријуми конвергенције”, такође познати као критеријуми из Мастрихта. Они постављају горње границе, на пример за буџетски дефицит (три одсто БДП-а) и износ државног дуга (60 одсто БДП-а). Свака држава тога мора да се придржава, пре него што би могла да се придружи еврозони.

Страх Немачке и других богатијих земаља одувек је био да ће једног дана морати да плаћају за економски слабије земље ЕУ. Али и током кризе евра избегавано је преузимање заједничких дугова („еврообвезница”). Уместо тога, кризне земље су добиле гаранције и кредите од више стотина милијарди евра, од којих неке на веома дуг рок. Земље донатори би се нашле у проблему само ако би то „пукло”, али се до сада то није десило, па нису претрпеле никакву штету. Напротив, само Немачка је за новац позајмљен Грчкој до 2018. добила скоро три милијарде евра на име камата.

Пандемија изазвана вирусом корона донела је прекретницу. Да би финансирале фонд ЕУ за обнову, земље сада први пут преузимају дугове за које су солидарно одговорне, што значи да „ванредна времена захтевају ванредне мере”.

Евро је током протеклих 20 година преживљавао разне кризе, успоне и падове и ипак се трајно устоличио на финансијским тржиштима и у европским новчаницима. Али, како упозоравају неки аналитичари, без тешње интеграције еврозоне постоји бојазан да евро остане „див на климавим ногама”.

Економиста, научни саветник