Девојачка одисеја у модерном Техерану
72. БЕРЛИНАЛЕ
Редитељ и сценариста Али Асгари, један од најнаграђиванијих иранских аутора новије генерације, подарио је „Панорами” 72. Берлинала и један од најлепших филмова – „До сутра”, у којем је отворио доскора за иранску кинематографију незамисливу тему: неудата девојка, а самохрана мајка.
Асгари не крије да стасавао уз филмове италијанског неореализма, француског „новог таласа”, али и дела Ангелопулоса, Ханекеа, браће Дарден и Мунђијуа, док за своје иранске узоре сматра Абаса Кијаростамија, Асгара Фархадија и Џафара Панахија (његове ране филмове). Уз добре узоре и лични таленат створио је сопствени стил којим се наметнуо филмској планети потврдивши своју оригиналност и филмом „До сутра”, у којем поново главну улогу тумачи његова рођака Садаф Асгари (играла је и у његовом филму „Нестанак”). У разговору за „Политику”, за који је рекао да ће му га превести његови београдски пријатељи, Али Асгари појашњава мотиве приче коју је написао заједно са Алирезом Катамијем отварајући један нови и непознати свет савременог Техерана...
Ово је први пут да се у неком иранском филму суочимо са темом коју нудите у још веома традиционалистичком друштву?
Да, али нова генерација младих људи у Ирану је другачија, немирна, прилично револуционарна, у смислу да не жели више да слепо поштује старе традиције. Основна идеја је дошла из разговора са једном од мојих пријатељица која ми је рекла да заиста жели да има бебу али да не би волела да се уда, а њени родитељи су и даље помало традиционални у оваквим стварима и да то не би прихватили. Иако се у мом филму чини да је све то прилично реалан терен, желео сам да све представим као симбол за нову генерацију и како она реагује на оно што жели да постане, како жели да живи и колико је блиска оном што зовемо савремени свет.
Жене у иранском филму и у стварном животу, иако често спутане прилично су јаке, оне су борци за живот, за породицу, за посао. Можда је ово моје запажање погрешно, а како ви видите положај жена у савременом Ирану?
Некада смо виђали или чули за Иранке, чак и за све блискоисточне жене, да нису активне, да је нормално што су биле пасивније на терену, али ако лично дођете у друштво, видите и упознате нешто друго. Ултранова генерација иранских филмских стваралаца запажа све те промене код жена, њихову жељу за променама, борбу за своја права и слободу да буду оно што желе. Кроз лик Аријане у мом филму рефлектују се све те жеље и снага да упркос суочавању са великим потешкоћама на крају уради оно што заслужује и жели.
Веома храбро од ње, односно од вас, чини се?
Храбро је ово што сам направио, јер је друштво и даље традиционално, конзервативно. Да, знам да родитељи или породица неће бити толико срећни у ситуацији да девојка може да има бебу без мужа, а да они то нису одобрили.

Слично је још и у другим деловима света, али шта мислите о могућој реакцији након што ирански народ буде погледао ваш филм?
Мислим да старијој генерацији ово неће бити нешто нормално за прихватање. Чак и да виде филм, мислим да им се неће допасти. Додуше, ја нисам снимао неку истиниту репортажу са терена, већ играни филм и многе ствари у њему су само моја машта. Ову тему сам начео пре неколико година у свом кратком филму и сећам се да је тада било пуно девојака које су одбијале да га гледају или су после гледања одбијале да о њему причају. Старији гледаоци су тада говорили да оно што су видели „није могуће, да у Ирану то не би требало да се дешава, и да девојка мора да је луда”. До пре десетак година у Ирану брак је морао да буде склопљен на традиционалан начин, уз потписивање, а данас око шездесет посто мојих пријатеља живе са својим партнерима невенчано и са кућним љубимцем. Дакле, оно што није постојало сада постоји и зато сам у филму „До сутра” погледао мало и у будућност, а не само у овај тренутак. Оно што сте видели у филму могло би се догодити врло брзо.
Оно што је занимљиво је да су комшије спремне да прихвате све бебине ствари из Аријаниног стана како њени родитељи не би сазнали за постојање бебе?
Да, тачно, али сам у филму направио ситуацију да комшије верују да је она удата, иако јој никада нису видели мужа. Када сам сценарио филма послао комисији за читање и одобравање, јер сви који желе да снимају морају прво да добију њихову дозволу, одмах су питали да ли је она удата и потврдио сам да јесте. Другачије би тешко било снимити филм. У суштини то није била велика ствар за филм, али би се његово значење могло променити.
Била сам у Техерану, знам какав је то мегаполис и како је саобраћај несавладив, а ви сте снимали и на улицама?
Идеја филма је да покаже девојку у великом граду какав је Техеран и град је постао додатни лик у њему. Било је заиста хаотично у различитим деловима града, али желео сам да на неки начин истакнем да се овакве ствари не дешавају у малим местима и селима. У Техерану многе ствари видиш када се пробудиш ујутру и одеш на „Инстаграм”. Рођен сам у Техерану и у њему одрастао и он је веома присутан у свим мојим филмовима. Да, било је тешко снимати у њему, али ми је било важно да га прикажем, јер је ово филм о модерном начину живота Иранаца.
Ваш визуелни стил је привлачан, градите атмосферу мењајући дневно за ноћно светло и заправо се бавите емоцијама вашег лика?
Од почетка сам желео да камера буде попут сведока, неко ко је стално уз Аријану и ликове који је окружују, да би их публика посматрала изблиза. Нисам желео да сечем сцене како би гледалац могао тачно да осети њено стање чак и када пије воду. Од јутра до јутра то је цео живот. Има светлости, има црнила, има свега. Визуелно сам приказао њену одисеју покушаја превазилажења проблема. А као и у животу све што је почело има и свој крај и зато ми је било важно да прикажем њено путовање кроз осветљење и атмосферу...
Подели ову вест



Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.