Среда, 01.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: Карла Симон, шпанска редитељка, добитница „Златног медведа”

Све боје мојих сећања из детињства

Желела сам да одам носталгичну, али несентименталну почаст последњим породицама фармера који се и даље држе своје традиције у времену доминације индустријске производње
Карла Симон са „Златним медведом“ (Фото: EPA/Andrea Rentz)

72. БЕРЛИНАЛЕ

Овогодишња додела „Златног медведа” спојила је две тренутно вербално најпопуларније теме данашњице: жена и екологија, и жири 72. Берлинала је сигурно тога био свестан. Победнички филм „Алкарас” режирала је жена – шпанска (каталонска) редитељка и сценаристкиња Карла Симон, а његова тема је „зелена”: опстанак породичних фарми воћњака генерацијама узгајаних на традиционалан а данас зван органски начин.

Карла Симон (1986), творац многих кратких филмова и дугометражног аутобиографског „Лето 1993” за који је освојила бројне светске награде и била шпански кандидат за „Оскар” (2018), сада се вратила у своју родну област око градића Алкарас у Каталонији и у свом другом дугометражном играном филму понудила праву поезију од живота. Симпатичан и драг филм који рефлектује и њена сећања на детињство и положај пољопривредника где год да се налазе на свету...

Не памтим када сам у неком филму видела толико зелене, жуте и плаве боје, толико светлости?

Све су то боје мојих сећања из детињства проведеног у Алкарасу где је моја породица генерацијама узгајала брескве. То јесу боје Алкараса у најдубљој Каталонији, али су оне у филму наглашеније и интензивније јер представљају моја детиња сећања, односно оно како ја памтим своје детињство међу воћњацима мог деде. Када је деда умро стричеви су наследили земљу и бригу о њој, а ја сам временом схватила да ценим наслеђе своје породице и њихову посвећеност пољопривреди и њихов тежак рад. У име свега тога некако је и настао овај филм. Одједном сам осетила потребу да осликам ово место, његово светло, дрвеће и поља, његове људе, њихова лица, жилавост њиховог посла, летњу врућину док се врши берба.

Ваш „Алкарас” је и нека врста оде пољопривредницима, али и прави пример онога што данас називамо борбом за „зелену планету”, за еколошку свест?

Одмалена сам научила да ценим дрвеће и природу која даје плодове. Људска бића су обрађивала земљу у породичним групама још од неолита. То је најстарија професија свих времена. Поставља се право питање шта за нас данас значи пољопривреда. Желела сам да одам носталгичну, али несентименталну почаст последњим отпорним породицама фармера који се и даље држе своје традиције у овом времену доминације индустријске производње и прљавих технологија.

Из победничког филма „Алкарас” (Фото: прес служба Берлинала)

Ваша прича о фармерској породици Соле из Алкараса долази у тренутку када фармерски начин производње више готово да није одржив?

С једне стране, филм је одраз данашње пољопривреде. Многи сматрају да земља треба да припадне онима који је обрађују, а породица Соле већ годинама обрађује иста поља на основу усменог договора са некадашњим власником током Шпанског грађанског рата. Нови власник земљишта постаје велика компанија да би га екстензивно обрађивала или га се решила за нешто много уносније – постављање читавих поља соларних панела. Стари свет се завршава. И поред лоших предзнака, надам се да ће еколошка пољопривреда бити светло сутра за оне који желе да наставе да обрађују земљу у малим групама.

Постоји у филму и тај парадокс: традиционално органски узгајани воћњаци чупају се из корена зарад соларних панела и тако се једно „зелено” жртвује због другог „зеленог” и еколошки потребног?

Да, тако испада, а и једно и друго нам је потребно. Чињеница је да су соларни панели ту за производњу еколошки чисте енергије и да су зато и потребни и пожељни, али потребна су нам и та зелена и традиционално обрадива земљишта са дрвећем, воћем и поврћем и шуме које су наша плућа. Филм сугерише да би све то једног дана могло нестати. У Шпанији је у једном тренутку постојао прави бум постављања соларних панела и тај се бум уз све проблеме који су у међувремену настајали и даље наставља.

„Алкарас” је и филм о породичним односима?

Да, и то је суштински део филма. Он је и прича о генерацијским тензијама и значају заједништва у временима кризе. Замишљен је као породични ансамбл због моје жеље да изразим шта значи бити део велике породице. Укрштени дијалози, супротстављене енергије, родне улоге, хаос, мали али значајни гестови, емоције које изазивају домино ефекте. Ово је рефлексија о потреби прилагођавања, док приказујемо последње дане универзума за који су његови становници веровали да је вечан.

Сваки члан породице Соле покушава да пронађе своје место баш у тренутку када ће изгубити заједнички идентитет?

Тај идентитет је угрожен и у том смислу филм је и хроника проречене „смрти”. Често о „Алкарасу” размишљам као о акционом филму. Нема експлозија, пуцњава или спектакуларних специјалних ефеката, али ликови живе на емотивном тобогану који уздрма њихове односе. Последња берба на земљи ове породице била је добра прилика да се разговара о свету који се ускоро завршава. Породица је извор прича без дна. Породицу не бирате, рођени сте у њој и зато су породични односи тако сложени и дубоки, тако пуни противречности и тако безусловни у исто време.

Занимљиво је да сте радили искључиво са непрофесионалним глумцима?

Увек тражим натурализам у глумцима. Мислим да што су глумци ближи ликовима које играју, то су истинитији. Желела сам да овај филм играју фармери који обрађују земљу, који су стварно везани за њу, који могу да разумеју идеју да је изгубе. Већина људи у области Алкараса су фармери или долазе из породица фармера. Била сам сигурна да можемо наћи добре глумце међу њима. Првобитна идеја ми је била да пронађем међу њима чланове исте породице, али ми то није пошло заруком. Сви глумци у филму су из различитих фармерских породица, укључујући и децу, а све смо их пронашли по сеоским вашарима.

У већини сцена сви ваши натуршчици су на окупу и свако ради своје, није лако држати све то под контролом?

У припремама за снимање стално смо имали пробе. Вежбала сам са њима чак и понављање кадрова уколико би било потребе да до њих дође. Проводили смо много времена заједно, импровизујући тренутке како бисмо изградили њихове односе. Везе које су сви створили сада су толико чврсте да се и даље зову по именима својих ликова у филму. Били су током рада одлични и било им је значајно што заједно причамо о њиховом тешком фармерском животу који је угрожен индустријализацијом. Уз то, мени је било за овај филм важно што су они аутентични и што говоре веома специфичним каталонским дијалектом који је карактеристичан за сам Алкарас и овај регион Шпаније.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.