Sve boje mojih sećanja iz detinjstva

72. BERLINALE

Ovogodišnja dodela „Zlatnog medveda” spojila je dve trenutno verbalno najpopularnije teme današnjice: žena i ekologija, i žiri 72. Berlinala je sigurno toga bio svestan. Pobednički film „Alkaras” režirala je žena – španska (katalonska) rediteljka i scenaristkinja Karla Simon, a njegova tema je „zelena”: opstanak porodičnih farmi voćnjaka generacijama uzgajanih na tradicionalan a danas zvan organski način.

Karla Simon (1986), tvorac mnogih kratkih filmova i dugometražnog autobiografskog „Leto 1993” za koji je osvojila brojne svetske nagrade i bila španski kandidat za „Oskar” (2018), sada se vratila u svoju rodnu oblast oko gradića Alkaras u Kataloniji i u svom drugom dugometražnom igranom filmu ponudila pravu poeziju od života. Simpatičan i drag film koji reflektuje i njena sećanja na detinjstvo i položaj poljoprivrednika gde god da se nalaze na svetu...

Ne pamtim kada sam u nekom filmu videla toliko zelene, žute i plave boje, toliko svetlosti?

Sve su to boje mojih sećanja iz detinjstva provedenog u Alkarasu gde je moja porodica generacijama uzgajala breskve. To jesu boje Alkarasa u najdubljoj Kataloniji, ali su one u filmu naglašenije i intenzivnije jer predstavljaju moja detinja sećanja, odnosno ono kako ja pamtim svoje detinjstvo među voćnjacima mog dede. Kada je deda umro stričevi su nasledili zemlju i brigu o njoj, a ja sam vremenom shvatila da cenim nasleđe svoje porodice i njihovu posvećenost poljoprivredi i njihov težak rad. U ime svega toga nekako je i nastao ovaj film. Odjednom sam osetila potrebu da oslikam ovo mesto, njegovo svetlo, drveće i polja, njegove ljude, njihova lica, žilavost njihovog posla, letnju vrućinu dok se vrši berba.

Vaš „Alkaras” je i neka vrsta ode poljoprivrednicima, ali i pravi primer onoga što danas nazivamo borbom za „zelenu planetu”, za ekološku svest?

Odmalena sam naučila da cenim drveće i prirodu koja daje plodove. Ljudska bića su obrađivala zemlju u porodičnim grupama još od neolita. To je najstarija profesija svih vremena. Postavlja se pravo pitanje šta za nas danas znači poljoprivreda. Želela sam da odam nostalgičnu, ali nesentimentalnu počast poslednjim otpornim porodicama farmera koji se i dalje drže svoje tradicije u ovom vremenu dominacije industrijske proizvodnje i prljavih tehnologija.

Vaša priča o farmerskoj porodici Sole iz Alkarasa dolazi u trenutku kada farmerski način proizvodnje više gotovo da nije održiv?

S jedne strane, film je odraz današnje poljoprivrede. Mnogi smatraju da zemlja treba da pripadne onima koji je obrađuju, a porodica Sole već godinama obrađuje ista polja na osnovu usmenog dogovora sa nekadašnjim vlasnikom tokom Španskog građanskog rata. Novi vlasnik zemljišta postaje velika kompanija da bi ga ekstenzivno obrađivala ili ga se rešila za nešto mnogo unosnije – postavljanje čitavih polja solarnih panela. Stari svet se završava. I pored loših predznaka, nadam se da će ekološka poljoprivreda biti svetlo sutra za one koji žele da nastave da obrađuju zemlju u malim grupama.

Postoji u filmu i taj paradoks: tradicionalno organski uzgajani voćnjaci čupaju se iz korena zarad solarnih panela i tako se jedno „zeleno” žrtvuje zbog drugog „zelenog” i ekološki potrebnog?

Da, tako ispada, a i jedno i drugo nam je potrebno. Činjenica je da su solarni paneli tu za proizvodnju ekološki čiste energije i da su zato i potrebni i poželjni, ali potrebna su nam i ta zelena i tradicionalno obradiva zemljišta sa drvećem, voćem i povrćem i šume koje su naša pluća. Film sugeriše da bi sve to jednog dana moglo nestati. U Španiji je u jednom trenutku postojao pravi bum postavljanja solarnih panela i taj se bum uz sve probleme koji su u međuvremenu nastajali i dalje nastavlja.

„Alkaras” je i film o porodičnim odnosima?

Da, i to je suštinski deo filma. On je i priča o generacijskim tenzijama i značaju zajedništva u vremenima krize. Zamišljen je kao porodični ansambl zbog moje želje da izrazim šta znači biti deo velike porodice. Ukršteni dijalozi, suprotstavljene energije, rodne uloge, haos, mali ali značajni gestovi, emocije koje izazivaju domino efekte. Ovo je refleksija o potrebi prilagođavanja, dok prikazujemo poslednje dane univerzuma za koji su njegovi stanovnici verovali da je večan.

Svaki član porodice Sole pokušava da pronađe svoje mesto baš u trenutku kada će izgubiti zajednički identitet?

Taj identitet je ugrožen i u tom smislu film je i hronika prorečene „smrti”. Često o „Alkarasu” razmišljam kao o akcionom filmu. Nema eksplozija, pucnjava ili spektakularnih specijalnih efekata, ali likovi žive na emotivnom toboganu koji uzdrma njihove odnose. Poslednja berba na zemlji ove porodice bila je dobra prilika da se razgovara o svetu koji se uskoro završava. Porodica je izvor priča bez dna. Porodicu ne birate, rođeni ste u njoj i zato su porodični odnosi tako složeni i duboki, tako puni protivrečnosti i tako bezuslovni u isto vreme.

Zanimljivo je da ste radili isključivo sa neprofesionalnim glumcima?

Uvek tražim naturalizam u glumcima. Mislim da što su glumci bliži likovima koje igraju, to su istinitiji. Želela sam da ovaj film igraju farmeri koji obrađuju zemlju, koji su stvarno vezani za nju, koji mogu da razumeju ideju da je izgube. Većina ljudi u oblasti Alkarasa su farmeri ili dolaze iz porodica farmera. Bila sam sigurna da možemo naći dobre glumce među njima. Prvobitna ideja mi je bila da pronađem među njima članove iste porodice, ali mi to nije pošlo zarukom. Svi glumci u filmu su iz različitih farmerskih porodica, uključujući i decu, a sve smo ih pronašli po seoskim vašarima.

U većini scena svi vaši naturščici su na okupu i svako radi svoje, nije lako držati sve to pod kontrolom?

U pripremama za snimanje stalno smo imali probe. Vežbala sam sa njima čak i ponavljanje kadrova ukoliko bi bilo potrebe da do njih dođe. Provodili smo mnogo vremena zajedno, improvizujući trenutke kako bismo izgradili njihove odnose. Veze koje su svi stvorili sada su toliko čvrste da se i dalje zovu po imenima svojih likova u filmu. Bili su tokom rada odlični i bilo im je značajno što zajedno pričamo o njihovom teškom farmerskom životu koji je ugrožen industrijalizacijom. Uz to, meni je bilo za ovaj film važno što su oni autentični i što govore veoma specifičnim katalonskim dijalektom koji je karakterističan za sam Alkaras i ovaj region Španije.