Нoваков принцип

​„Нисам антиваксер али сам спреман да жртвујем трофеје уколико буде захтевана вакцина. Принципи доношења одлука о мом телу важнији су од било које титуле”. Овако отприлике гласи суштина изјаве (дате Би-Би-Сију), којом је најбољи тенисер света исказао решеност да се бескомпромисно бори за слободу избора. Поврх тога, Новак је поменутом изјавом исказао и битну људску особину, тако ретку у данашњем времену – неодступање од властитих принципа. У том смислу, величину Новакове одлуке тешко могу разумети људи који су поклекли под диктатом друштва које свакодневно афирмише гажење по властитим критеријумима, принципима, делима, речима, лако датим обећањима… Штавише, Новаков принцип да слободно доноси одлуке о властитом телу по цену жртвовања каријере, нарочито разгневљује људе који су се против своје воље вакцинисали (наглашавам – против своје воље), неспремни да зарад личне слободе жртвују пар одлазака на море или у ресторан. Најзад, личну слободу избора о којој Новак говори тешко могу разумети критичари његових поступака који површно схватају суштину људских права.

Свако ко иоле познаје проблематику културе људских права зна да су она подвргнута извесним ограничењима, посебно када долазе у сукоб са другим људским правима и слободама. Елем, није слобода говора када некога вређате будући да тиме нарушавате право те особе на достојанство које је неприкосновено. Такође,  није слобода кретања када недозвољено шетате по нечијој кући пошто тиме нарушавате право власника те куће на неповредивост личне имовине. Слично је и са осталим правима и слободама. Па ипак, постоји изузетак. Слобода која се тиче избора шта ћемо унети у сопствени организам, безусловна је.

Речју, нико нас не може условити да нешто унесемо у организам против наше воље. Управо због тога је заштита телесног интегритета појединца регулисана међународним документима и не може бити нарушена чак ни у случајевима опште опасности по друштво. То јасно пише у Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен у Уједињеним нацијама 1966. године, а на снагу ступио десет година касније. Са овим документом усклађен је двадесет пети члан нашег Устава, а слично је и са највишим правним актима других цивилизованих земаља. Тако би барем требало да буде.

Међутим, чини се да са нашом цивилизацијом одавно нешто није како треба. Поједине државе крше одредбу о неповредивости физичког интегритета појединца тако што људе приморавају да нешто унесу у свој организам против њиховог слободно датог пристанка. Такав цивилизацијски заокрет опасан је јер води кршењу установљених и неповредивих људских вредности, али и због тога што води институционализовању репресије и покушају трансформисања методологије условљавања у неку врсту природног стања које се подразумева. Иза оваквих стремљења стоје реакционарне структуре моћи којима се тренутно супротстављају слободни људи широм света решени да по сваку цену одбаце политику условљавања. Било да је реч о тзв. конвојима слободе – од Канаде до Француске, од Белгије до Израела, или о Новаковој принципијелној решености да не одустане од личне слободе по цену жртвовања каријере.

Одрећи се сопствене слободе, пише Русо у „Друштвеном уговору”, значи одрећи се својства човека. А тада је свако пројектовано благостање – дигитализовано или вештачки интелигентно, заправо асептично и безвредно. У том дистопијском контексту и треба посматрати поступке реакционарних влада које доносе законе супротне етици и међународним конвенцијама о људским правима и слободама. Такви закони су лоши јер су нечовечни, док питање над свим питањима у овом тренутку гласи: Да ли смо дужни да се покоравамо лошим законима? Ако нисмо, да ли смо дужни да се побунимо против лошег законодавства?

Русо вели како је одрицање од властите слободе уједно и одрицање од човечанских права, па чак и властитих дужности. Но, да ли то онда значи и одрицање од права и дужности да будемо непослушни према неправичном поретку? Узмимо као пример закон (о обавезној вакцинацији), који је лош самим тим што поништава међународно утврђену вредност (о неповредивости физичког интегритета). Овакав закон никако не може послужити као мерило правичности. Али зато може послужити као средство функционисања глобалне биополитичке власти која се већ неко време материјализује пред нашим очима. Ради се о типу власти која контролише друштвени живот из његове унутрашњости (о чему је својевремено писао Мишел Фуко.) Укратко, биополитичка власт се манифестује као контрола која се протеже кроз све дубине свести и тела људи, односно кроз свеукупност друштвених односа.

Да ли је сада јасније због чега непријатељи људске слободе атакују на физички и психички интегритет човека? Срећом, постоје људи (вакцинисани и невакцинисани) који су још увек, попут Новака Ђоковића, спремни да принципијелно, и по сваку цену, бране слободу доношења одлука о сопственом телу. Уосталом, то је последњи бедем слободе који нам је још преостао.

Социолог