Novakov princip

​„Nisam antivakser ali sam spreman da žrtvujem trofeje ukoliko bude zahtevana vakcina. Principi donošenja odluka o mom telu važniji su od bilo koje titule”. Ovako otprilike glasi suština izjave (date Bi-Bi-Siju), kojom je najbolji teniser sveta iskazao rešenost da se beskompromisno bori za slobodu izbora. Povrh toga, Novak je pomenutom izjavom iskazao i bitnu ljudsku osobinu, tako retku u današnjem vremenu – neodstupanje od vlastitih principa. U tom smislu, veličinu Novakove odluke teško mogu razumeti ljudi koji su poklekli pod diktatom društva koje svakodnevno afirmiše gaženje po vlastitim kriterijumima, principima, delima, rečima, lako datim obećanjima… Štaviše, Novakov princip da slobodno donosi odluke o vlastitom telu po cenu žrtvovanja karijere, naročito razgnevljuje ljude koji su se protiv svoje volje vakcinisali (naglašavam – protiv svoje volje), nespremni da zarad lične slobode žrtvuju par odlazaka na more ili u restoran. Najzad, ličnu slobodu izbora o kojoj Novak govori teško mogu razumeti kritičari njegovih postupaka koji površno shvataju suštinu ljudskih prava.

Svako ko iole poznaje problematiku kulture ljudskih prava zna da su ona podvrgnuta izvesnim ograničenjima, posebno kada dolaze u sukob sa drugim ljudskim pravima i slobodama. Elem, nije sloboda govora kada nekoga vređate budući da time narušavate pravo te osobe na dostojanstvo koje je neprikosnoveno. Takođe,  nije sloboda kretanja kada nedozvoljeno šetate po nečijoj kući pošto time narušavate pravo vlasnika te kuće na nepovredivost lične imovine. Slično je i sa ostalim pravima i slobodama. Pa ipak, postoji izuzetak. Sloboda koja se tiče izbora šta ćemo uneti u sopstveni organizam, bezuslovna je.

Rečju, niko nas ne može usloviti da nešto unesemo u organizam protiv naše volje. Upravo zbog toga je zaštita telesnog integriteta pojedinca regulisana međunarodnim dokumentima i ne može biti narušena čak ni u slučajevima opšte opasnosti po društvo. To jasno piše u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima koji je usvojen u Ujedinjenim nacijama 1966. godine, a na snagu stupio deset godina kasnije. Sa ovim dokumentom usklađen je dvadeset peti član našeg Ustava, a slično je i sa najvišim pravnim aktima drugih civilizovanih zemalja. Tako bi barem trebalo da bude.

Međutim, čini se da sa našom civilizacijom odavno nešto nije kako treba. Pojedine države krše odredbu o nepovredivosti fizičkog integriteta pojedinca tako što ljude primoravaju da nešto unesu u svoj organizam protiv njihovog slobodno datog pristanka. Takav civilizacijski zaokret opasan je jer vodi kršenju ustanovljenih i nepovredivih ljudskih vrednosti, ali i zbog toga što vodi institucionalizovanju represije i pokušaju transformisanja metodologije uslovljavanja u neku vrstu prirodnog stanja koje se podrazumeva. Iza ovakvih stremljenja stoje reakcionarne strukture moći kojima se trenutno suprotstavljaju slobodni ljudi širom sveta rešeni da po svaku cenu odbace politiku uslovljavanja. Bilo da je reč o tzv. konvojima slobode – od Kanade do Francuske, od Belgije do Izraela, ili o Novakovoj principijelnoj rešenosti da ne odustane od lične slobode po cenu žrtvovanja karijere.

Odreći se sopstvene slobode, piše Ruso u „Društvenom ugovoru”, znači odreći se svojstva čoveka. A tada je svako projektovano blagostanje – digitalizovano ili veštački inteligentno, zapravo aseptično i bezvredno. U tom distopijskom kontekstu i treba posmatrati postupke reakcionarnih vlada koje donose zakone suprotne etici i međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima i slobodama. Takvi zakoni su loši jer su nečovečni, dok pitanje nad svim pitanjima u ovom trenutku glasi: Da li smo dužni da se pokoravamo lošim zakonima? Ako nismo, da li smo dužni da se pobunimo protiv lošeg zakonodavstva?

Ruso veli kako je odricanje od vlastite slobode ujedno i odricanje od čovečanskih prava, pa čak i vlastitih dužnosti. No, da li to onda znači i odricanje od prava i dužnosti da budemo neposlušni prema nepravičnom poretku? Uzmimo kao primer zakon (o obaveznoj vakcinaciji), koji je loš samim tim što poništava međunarodno utvrđenu vrednost (o nepovredivosti fizičkog integriteta). Ovakav zakon nikako ne može poslužiti kao merilo pravičnosti. Ali zato može poslužiti kao sredstvo funkcionisanja globalne biopolitičke vlasti koja se već neko vreme materijalizuje pred našim očima. Radi se o tipu vlasti koja kontroliše društveni život iz njegove unutrašnjosti (o čemu je svojevremeno pisao Mišel Fuko.) Ukratko, biopolitička vlast se manifestuje kao kontrola koja se proteže kroz sve dubine svesti i tela ljudi, odnosno kroz sveukupnost društvenih odnosa.

Da li je sada jasnije zbog čega neprijatelji ljudske slobode atakuju na fizički i psihički integritet čoveka? Srećom, postoje ljudi (vakcinisani i nevakcinisani) koji su još uvek, poput Novaka Đokovića, spremni da principijelno, i po svaku cenu, brane slobodu donošenja odluka o sopstvenom telu. Uostalom, to je poslednji bedem slobode koji nam je još preostao.

Sociolog