Спомен на композиторе, жртве Холокауста

Наш врсни књижевник и преводилац Коља Мићевић (1941‒2020) био је аутор једног необичног издања које је издавачка кућа „Златно руно” објавила постхумно, а реч је о делу „Молебан за композиторе жртве Холокауста”, у којем је представљено више од 30 стваралаца. Мићевић је сабрао имена уметника који су страдали у Терезијенштату, Аушвицу и другим логорима. У уводној напомени је написао: „Током 1940. године Гестапо је одлучио да један град по имену Терезин у Моравској претвори у јединствени концентрациони логор, у коме су, поред десетина хиљада чешких и пољских Јевреја, али не само њих, били затворени и истакнути интелектуалци, сликари, научници, књижевници, а посебно композитори. Њима су дали илузију да могу стварати, сликати, писати и компоновати. Била је то вешто смишљена варка, чудовишнија, ако је то уопште могућно, од свих других нацистичких концентрационих логора.”

Аутор је нагласио да је Терезијенштат био углавном транзитни логор, из којег су људе даље транспортовали у Аушвиц, Треблинку, Дахау, и где је настао обиман и важан музички опус, од кратких клавирских композиција до опера, које су биле извођене у логору, у сврху нацистичке пропаганде наводног доброг живота на том пакленом месту. Ова књига део је већег пројекта, десетог тома Мићевићевог музичког романа с поднасловом „Од Лудвига до Љубице”.

С изузетком неколико затвореника, као што је Зузана Ружичкова, која је касније постала једна од највећих светских пијанисткиња, или Карла Анчерла, великог чешког диригента, како је нагласио Коља Мићевић, већина наведених композитора није дочекала ослобођење, због тога што су били депортовани у друге логоре, где су завршавали живот у гасним коморама, или су умирали у самом Терезијенштату, у Гестапоу, или у јеврејском гету, од мучења, болести и глади.

Ипак, музика настала у овом логору изводи се широм света и доступна је и на „Јутјубу” уз податке о композиторима. Коља Мићевић желео је да сачува спомен на страдале уметнике који припадају светској музичкој баштини. Међу њима је Елкан Бауер (1852-1942), самоуки геније који није био музички писмен, али који је музику чуо и умео да је пренесе онима који су је записивали и изводили на концертима у Бечу. Имао је 90 година кад је доспео у Терезијенштат, где је убрзо и умро. Леон Јесел (1871‒1942), како пише Коља, био је јеврејског порекла, али је као врло млад прешао у хришћанство. Његова друга жена учланила се у нацистичку партију, како би га спасила, али је Јесел и поред тога, као и успех својих опера, био забрањени аутор и убијен је у подрумима Гестапоа.

Зигфрид Транслатер (1875‒1944) био је аустријски познати композитор, учесник у Великом рату, а бавио се и објављивањем плоча својих савременика. Нацисти су утврдили да има јеврејске крви, због чега је завршио у логору Терезијенштат, где је и умро. Коља је написао песму о њему, имајући у виду да му је најпознатија композиција била један популарни бечки валцер, извођен у различитим приликама. Ево како му се Коља одужио: „Зигфрид Транслатер/спушта се препун слутњи/у звучни кратер/ Сна, и следи пут њихов, / сам, док са дна валцер свеопшти тутњи.”

Мардохај Гебиртиг (1877‒1942) био је аутор и чувене шансоне „То гори!”, која је 1938. године постала химна Краковског гета, где је Гебиртиг и изгубио живот.

Коља Мићевић је у ову тужну симфонију уврстио и нашег Војислава Вучковића (1910‒1942), који није преминуо у логору, али који се као бриљантни париски ђак, композитор и диригент, прикључио револуционарном покрету у Прагу, и тако пружио отпор нацистичком злу. Он се у Београду повукао у илегалу зато што је устао против срамног „Апела српском народу”, али је био потказан, ухваћен и мучен до смрти. „И он припада бројној породици трагичних младића и европских композитора”, сматрао је Коља Мићевић.

Тај вертикални пут ка правој божанственој и стваралачкој људској суштини, води и до књиге Бориса Субашића „Иди за собом, Траговима српских путника на стазама Свете земље”, (у издању „Службеног гласника”), као својеврсног „водича за лутање кроз историју најмоћније идеје човечанства”.

„Ова књига је опис дела мојих путничких доживљаја, употпуњених много већим знањима других људи, која сам користио за тумачење и навигацију лутајући по стазама највеће идеје човечанства. Она говори о постојању неке неизмерне и људском уму непојмљиве силе која је створила цео бескрајни универзум, а само је људима, из неког разлога, подарила слободу избора и искру свог стваралаштва. Једини начин да јој се приближимо, уверен сам, јесте трагање за њом по свету који је створила за нас”, каже Борис Субашић.

Његово дело почиње погледом у звездано небо пустиње Негев, на крајњем југу Свете земље, Обећане земље, а шири се мислима о стазама којима је морао проћи библијски номад Аврам, који је пре 4.000 година ту открио Бога, свеприсутног и моћног. Доживљај чуда Свете земље, приповест је и о Светом Сави, српском кнезу Растку Немањићу, који је као и Аврам, оставио за собом прошлост и вођен вишњим гласом преобразио се у новог човека Саву, походећи Свету гору Атонску и потом и Свету земљу. Путеви Свете земље, путеви су и Светосавља, и о томе нам приповеда Субашић. По његовим речима, Сава је Србима оставио завет путовања у потрази за собом и Богом у себи.

Док израелски авиони у пустињи пробијају звучни зид и док се пут често губи, путописац открива и друга чуда. Док је у лавиринту улица старог Јерусалима тражио средњовековни српски манастир Светих арханђела, задужбину краља Милутина, један стари трговац који му је понудио помоћ широко се осмехнуо на помен Светога Саве, чије се име чува у јерусалимском предању и које чудесно повезује људе. Јер, како каже аутор, у Светој земљи се могу пронаћи све земље које је освојила идеја Аврамовог Бога три највеће монотеистичке религије, а то је читав свет.