Sreda, 06.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Spomen na kompozitore, žrtve Holokausta

U Terezijenštatu je nastao obiman i važan muzički opus, od kratkih klavirskih kompozicija do opera, koje su bile izvođene u logoru, u svrhu nacističke propagande
Коља Мићевић: сабрао имена уметника који су страдали у Терезијенштату, Аушвицу и другим логорима (Фото: А. Васиљевић)

Naš vrsni književnik i prevodilac Kolja Mićević (1941‒2020) bio je autor jednog neobičnog izdanja koje je izdavačka kuća „Zlatno runo” objavila posthumno, a reč je o delu „Moleban za kompozitore žrtve Holokausta”, u kojem je predstavljeno više od 30 stvaralaca. Mićević je sabrao imena umetnika koji su stradali u Terezijenštatu, Aušvicu i drugim logorima. U uvodnoj napomeni je napisao: „Tokom 1940. godine Gestapo je odlučio da jedan grad po imenu Terezin u Moravskoj pretvori u jedinstveni koncentracioni logor, u kome su, pored desetina hiljada čeških i poljskih Jevreja, ali ne samo njih, bili zatvoreni i istaknuti intelektualci, slikari, naučnici, književnici, a posebno kompozitori. Njima su dali iluziju da mogu stvarati, slikati, pisati i komponovati. Bila je to vešto smišljena varka, čudovišnija, ako je to uopšte mogućno, od svih drugih nacističkih koncentracionih logora.”

Autor je naglasio da je Terezijenštat bio uglavnom tranzitni logor, iz kojeg su ljude dalje transportovali u Aušvic, Treblinku, Dahau, i gde je nastao obiman i važan muzički opus, od kratkih klavirskih kompozicija do opera, koje su bile izvođene u logoru, u svrhu nacističke propagande navodnog dobrog života na tom paklenom mestu. Ova knjiga deo je većeg projekta, desetog toma Mićevićevog muzičkog romana s podnaslovom „Od Ludviga do Ljubice”.

S izuzetkom nekoliko zatvorenika, kao što je Zuzana Ružičkova, koja je kasnije postala jedna od najvećih svetskih pijanistkinja, ili Karla Ančerla, velikog češkog dirigenta, kako je naglasio Kolja Mićević, većina navedenih kompozitora nije dočekala oslobođenje, zbog toga što su bili deportovani u druge logore, gde su završavali život u gasnim komorama, ili su umirali u samom Terezijenštatu, u Gestapou, ili u jevrejskom getu, od mučenja, bolesti i gladi.

Ipak, muzika nastala u ovom logoru izvodi se širom sveta i dostupna je i na „Jutjubu” uz podatke o kompozitorima. Kolja Mićević želeo je da sačuva spomen na stradale umetnike koji pripadaju svetskoj muzičkoj baštini. Među njima je Elkan Bauer (1852-1942), samouki genije koji nije bio muzički pismen, ali koji je muziku čuo i umeo da je prenese onima koji su je zapisivali i izvodili na koncertima u Beču. Imao je 90 godina kad je dospeo u Terezijenštat, gde je ubrzo i umro. Leon Jesel (1871‒1942), kako piše Kolja, bio je jevrejskog porekla, ali je kao vrlo mlad prešao u hrišćanstvo. Njegova druga žena učlanila se u nacističku partiju, kako bi ga spasila, ali je Jesel i pored toga, kao i uspeh svojih opera, bio zabranjeni autor i ubijen je u podrumima Gestapoa.

Zigfrid Translater (1875‒1944) bio je austrijski poznati kompozitor, učesnik u Velikom ratu, a bavio se i objavljivanjem ploča svojih savremenika. Nacisti su utvrdili da ima jevrejske krvi, zbog čega je završio u logoru Terezijenštat, gde je i umro. Kolja je napisao pesmu o njemu, imajući u vidu da mu je najpoznatija kompozicija bila jedan popularni bečki valcer, izvođen u različitim prilikama. Evo kako mu se Kolja odužio: „Zigfrid Translater/spušta se prepun slutnji/u zvučni krater/ Sna, i sledi put njihov, / sam, dok sa dna valcer sveopšti tutnji.”

Mardohaj Gebirtig (1877‒1942) bio je autor i čuvene šansone „To gori!”, koja je 1938. godine postala himna Krakovskog geta, gde je Gebirtig i izgubio život.

Kolja Mićević je u ovu tužnu simfoniju uvrstio i našeg Vojislava Vučkovića (1910‒1942), koji nije preminuo u logoru, ali koji se kao briljantni pariski đak, kompozitor i dirigent, priključio revolucionarnom pokretu u Pragu, i tako pružio otpor nacističkom zlu. On se u Beogradu povukao u ilegalu zato što je ustao protiv sramnog „Apela srpskom narodu”, ali je bio potkazan, uhvaćen i mučen do smrti. „I on pripada brojnoj porodici tragičnih mladića i evropskih kompozitora”, smatrao je Kolja Mićević.

Taj vertikalni put ka pravoj božanstvenoj i stvaralačkoj ljudskoj suštini, vodi i do knjige Borisa Subašića „Idi za sobom, Tragovima srpskih putnika na stazama Svete zemlje”, (u izdanju „Službenog glasnika”), kao svojevrsnog „vodiča za lutanje kroz istoriju najmoćnije ideje čovečanstva”.

„Ova knjiga je opis dela mojih putničkih doživljaja, upotpunjenih mnogo većim znanjima drugih ljudi, koja sam koristio za tumačenje i navigaciju lutajući po stazama najveće ideje čovečanstva. Ona govori o postojanju neke neizmerne i ljudskom umu nepojmljive sile koja je stvorila ceo beskrajni univerzum, a samo je ljudima, iz nekog razloga, podarila slobodu izbora i iskru svog stvaralaštva. Jedini način da joj se približimo, uveren sam, jeste traganje za njom po svetu koji je stvorila za nas”, kaže Boris Subašić.

Njegovo delo počinje pogledom u zvezdano nebo pustinje Negev, na krajnjem jugu Svete zemlje, Obećane zemlje, a širi se mislima o stazama kojima je morao proći biblijski nomad Avram, koji je pre 4.000 godina tu otkrio Boga, sveprisutnog i moćnog. Doživljaj čuda Svete zemlje, pripovest je i o Svetom Savi, srpskom knezu Rastku Nemanjiću, koji je kao i Avram, ostavio za sobom prošlost i vođen višnjim glasom preobrazio se u novog čoveka Savu, pohodeći Svetu goru Atonsku i potom i Svetu zemlju. Putevi Svete zemlje, putevi su i Svetosavlja, i o tome nam pripoveda Subašić. Po njegovim rečima, Sava je Srbima ostavio zavet putovanja u potrazi za sobom i Bogom u sebi.

Dok izraelski avioni u pustinji probijaju zvučni zid i dok se put često gubi, putopisac otkriva i druga čuda. Dok je u lavirintu ulica starog Jerusalima tražio srednjovekovni srpski manastir Svetih arhanđela, zadužbinu kralja Milutina, jedan stari trgovac koji mu je ponudio pomoć široko se osmehnuo na pomen Svetoga Save, čije se ime čuva u jerusalimskom predanju i koje čudesno povezuje ljude. Jer, kako kaže autor, u Svetoj zemlji se mogu pronaći sve zemlje koje je osvojila ideja Avramovog Boga tri najveće monoteističke religije, a to je čitav svet.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ispravka
Suzana Ružičkova nije bila pijanistkinja nego čembalistkinja. I preživela je.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.