Живот даје шансу да се у њему ужива

Радослав Јовичић, председник Савеза бубрежних инвалида Војводине

Када погледам у прошлост, стегне ми се нешто у грудима. Јави ми се безброј слика и осећања. Имао сам срећно детињство испуњено игром, дечјим лудостима, од јутра до мрака испуњен дан. Имао сам и болничке дане. У Новим Саду, у Београду, у Загребу. Нисам тада размишљао да моја болест може да ме доведе до живота помоћу апарата.

У младости, као и данас, у тим болничким данима налазио сам нешто што ме је радовало. У Новом Саду биле су то шетње Футошким парком, иза болнице. У Загребу никад слађа кобасица коју ми је отац доносио, а коју сам јео на клупи, онако с колена…

У Београду, када сам већ доспео до дијализе, радовала ме је шетња по кругу и улицама око болнице, с катетером у врату и подигнутом руком. Тако смо, говорио нам је лекар, глумили Сноркијевце.

У почетку сам мислио да се лечим и да ћу једног дана поново бити здрав. Недуго потом у пролеће 1995. године започео сам с програмом хемодијализе у Клиничком центру Војводине. Била је смештена у привременој монтажној згради, испуњена мноштвом људи, који као на траци долазе, прикључују се на апарате и одлазе. Нажалост, дијализа је и данас у тој неугледној кућици, скоро већ 27 година.

Период у којем сам започео дијализу био је још тежи. Сећам се старих апарата који нису били увек исправни, пресипања течности за дијализу како би се уштедело... У то време биле су санкције, крпио се крај с крајем. Али, сетим се и свих оних људи који су давали све од себе да преживимо. Др Драгослава Јоића више нема, а једним леком ми је живот спасио, спустивши висок крвни притисак који никако нисам могао да регулишем. И данас користим само тај лек.

Херој тог доба је и електроничар Саша Вранић Сале, који је апарате за дијализу, старе и дотрајале одржавао, крпио, поправљао како би мноштво пацијената од данас до сутра могли да обаве хемодијализу. Преживели се сећају тих прича, а нема нас много који смо остали.

Трансплантација, реч спаса коју као мантру понављамо као једини начин да се излечимо и наставимо нормалан живот има посебно место у мом животу. Био је то најтежи и, у сваком погледу, најнепријатнији део живота па ћу му посветити најмање слова. Добио сам хепатитис Б у Београду док су ми радили припреме за трансплантацију. За двадесет пет година позван сам три пута на кадеверичну трансплантацију. Трећи позив био је успешан јер сам добио дугоочекивани орган, али и кобан јер сам једва извукао живу главу.

Тог дана кад су ме звали на трансплантацију био сам у Мађарској с пријатељима, шалили смо се да ако добијем бубрег они ће ми бити „буби кумови”.

Тако је и било, касније смо заиста постали кумови када је мојој супрузи Ивани кумовала моја „буби кума” Веселка Цекић. Само да не заборавим, а не могу тога да се не сетим, границу сам морао да пређем пешке, гужва је била несносна, цариници су ме отерали иако сам им рекао да морам на трансплантацију да стигнем у најкраћем могућем року. Очекивао сам да ће позвати хитну помоћ, полицију, али уместо тога добио сам само једно хладно и званично: „Удаљите се са царинског прелаза.” Морао сам да зовем такси из поште на граничном прелазу који је дошао из Суботице и одвезао ме у Нови Сад.

Уложио сам велике напоре, закуцао на многа врата у клиникама по Новом Саду и Београду. Преживео два епи-напада и све оне Танталове муке. Ипак, и овде желим да се захвалим онима који су ми спасили живот. Између осталих, то је проф. др сц. мед. Рајко Хрвачевић и докторка која се борила за своје пацијенте и док је радила и када је отишла у пензију проф. др Славенка Водопивец. Да није било њих, који су се заинтересовали за мој случај, уложили све своје знање и употребили свој ауторитет, сигуран сам да данас не бих био жив.

Но, када погледам у прошлост, видим лепе ствари. Радио сам колико сам могао, најпре као фотограф. Будући да је новац могао да се зарадити на свадбама, а то је посао од јутра до сутра, после неколико година рада и дијализе отишао сам у инвалидску пензију. Тај статус, барем онај део где се седи код куће, није ми својствен па сам се укључио у рад Удружења и Савеза бубрежних инвалида Војводине. Годинама сам био секретар савеза док је председник био Зоран Мишковић, пријатељ, саборац и човек који је својим примером показао како се бори за интересе пацијената.

Нажалост, данас због недостатка адекватне терапије остао је без обе ноге. Борац је борац и борба траје и данас. Сарађујемо и данас, а надам се да ћемо још дуго сарађивати. Изабран сам на место председника Савеза бубрежних инвалида Војводине и трудим се наставим путем који смо трасирали заједно са свим пријатељима из локалних удружења, да поделим дугогодишње искуство како бих помогао онима који започињу дијализу.

Настојим да их што боље упутим у све како би сазнали што више о својој болести, како би видели да се с њом живи. И када говорим о томе, увек нагласим да се живи, не преживљава се. Такав став потврђују и моја екипа „Три амигоса”, екипа која поред својих животних проблема зна да ужива смеје се, али и ради.

Живот када желимо да уживамо у њему даје нам шансе да то и остваримо. Сада већ четрнаест година живим у браку с Иваном. Она је љубав која спасава живот фигуративно и буквално. Да није ње, данас не би било ни мене. Уживам у срећи са супругом и њеном децом. Доживео сам оно о чему сам маштао. Срећу коју ти пружају деца не може се ничим заменити. Моји најближи, мајка, отац, сестра и сестрић, увек су ми били подршка. Када сам био нервозан, негативан, напет, увек су били ту да ме смире, подрже и бодре. Сада када сам на кућној хемодијализи, када немам шта више да постигнем у квалитету лечења дијализом, желим да наставим даље, да волим, грлим и љубим своје ближње, да дајем и примам емоције.

Сигурно сам постао бољи човек него што бих био да се нисам разболео, а разлог је једноставан – знам да ценим живот јер сваки други дан се суочавам са чињеницом да га одржава апарат.