Нећу да идем у рат

Док су светски медији јављали о могућности напада руске војске на Украјину, Дивљи театар у Кијеву планирао је извођење позоришне преставе Карбид, направљене по мотивима истоименог романа Андрија Љупке. Тако се у Украјини живи већ осам година. Напето, смело, са срцем.

Роман Карбид је у Србији објављен у децембру прошле године у издању угледног Архипелага, а у преводу Андрија Лаврика. Андриј Љупка (Рига, 1987) украјински је песник, романсијер, приповедач и есејист. Завршио је Војну школу у Мукачеву, украјинску филологију на Универзитету у Ужгороду и балканске студије на Универзитету у Варшави. Објавио је три књиге песама, две књиге прича, три књиге есеја, три романа и десетак књига превода, са српског, хрватског и пољског. Његова дела су превођена на енглески, немачки, пољски, словеначки и српски језик. Роман Карбид је ушао у ужи избор за најбољих пет књига године по избору Би-Би-Си Украјина, а превод на пољски језик уврштен је у ужи избор средњоевропске награде „Аngelus” 2017. године. Добитник је награда „Debut” (2007) и „Kyiv Laurels” (2011). Такође, добио је и књижевну награду Фондације Ковалев (САД) и постао лауреат Шевелове награде за најбољу књигу есеја у 2017. години у Украјини. Љупка је уредник двају међународних фестивала поезије. Пише за радио Слободна Украјина, лавовски портал Збруч и друга издања у Кијеву и другим украјинским културним центрима. Члан је украјинског ПЕН центра. Живи у Ужгороду.

Ваш јунак у роману, градоначелник Медведова Золтан Барток има проблем с промајом, с којом има проблема већина Украјинаца јер се Украјина налази на промаји између Истока и Запада. Да ли и ви имате тај проблем или можда хендикеп претварате у предност?

Ја сам писао роман о свом родном крају, Закарпатју, о Украјини, али сам се трудио да то урадим тако да књига буде актуелна и у многим другим земљама. На крају крајева, национални идентитет се заснива не само у Украјини на овом концепту транзита, између Истока и Запада. Штавише, на нашим просторима је тешко наћи земљу која не верује да постоји на таквој граници: Пољаци, Мађари, Срби, Бугари, па и Турци себе сматрају народом између Истока и Запада. Највише сам се изненадио када сам 2017. представио роман у Сједињеним Америчким Државама, када су ми у Лос Анђелесу рекли да је то роман о њима, о Јужној Америци, те су и они тамо себе препознали на првој линији фронта, на граници западне цивилизације, толико је и тамо шверца и политичке корупције. Америчка истраживачица Марија Тодорова је својевремено рекла да је концепт народа као моста између Истока и Запада веома симпатичан, али је у стварности тежак јер је немогуће живети на мосту. Чини ми се да нам је зато тако тешко да живимо – јер нисмо ни на Западу ни на Истоку, ми смо негде између, на мосту где дува јак и хладан ветар. Овај расцеп личи на шизофрену ситуацију, јер се крећемо у два различита правца у исто време, али је такође и веома плодан за књижевност, за разумевање – посебно за мене, јер су све моје књиге посвећене овој теми. На овај или онај начин.

Какву литературу пишу украјински писци после Евромајдана? Да ли је Евромајдан, који се догодио 2013/14. године, на неки начин гранични догађај? У политичком смислу свакако јесте. Како се тај догађај одражава на литературу коју пишу украјински писци?

Украјинска књижевност је веома разнолика, имамо много писаца, тако да је тешко говорити о неком општем тренду. Наравно, евромајданска револуција је прекретница у историји Украјине, променила је наше друштво и, сходно томе, књижевност. Али чињеница је да је одмах после револуције почео рат са Русијом, па нисмо имали времена да ваљано анализирамо и размишљамо о револуцији. Није много књига о Евромајдану објављено током ових година, али неке су заиста изванредне. На пример, Јуриј Андрухович је написао роман Радио ноћ, чији је јунак пијаниста који је свирао клавир у близини спаљених барикада. Такве су тадашње власти називале екстремистима, а они су били најбољи интелектуалци у земљи. Много више литературе је написано о рату, чак је војна, борачка књижевност за ових осам година постала посебан сегмент не само књижевности већ и тржишта књига. Имамо посебне издавачке куће које објављују само борачке књиге, током тих година многи ветерани су добили велике књижевне награде у земљи, током Форума књига у Кијеву постоји посебно крило зграде које представља само литературу о рату. Није све то квалитетно, јер велика књижевност захтева године дистанце, али је сасвим могуће претпоставити да украјински Хемингвеј своје прве покушаје већ уписује у свеску негде у рововима рата у Донбасу.Какав је ваш однос према претходној генерацији украјинских писаца оличеној у групи Бу-Ба-Бу (Јуриј Издрик, Виктор Неборак, Олександр Ирванец, Јуриј Андрухович)? Стиче се утисак да су они прокопали тунел до Европе, као што су то урадили јунаци вашег романа „Карбид”. Да ли вам је блиска та констатација?

Мислим да је генерација коју сте навели – писци који су били прва генерација слободне књижевности после распада Совјетског Савеза – и даље веома актуелна у украјинској књижевности. Они су заправо поставили жанровски и стилски оквир модерној украјинској књижевности, учили су нашу књижевност постмодерном смеху, који је помогао да преживимо најтеже године у историји. И ово је први пут у историји наше књижевности да није дошло до побуне млађе генерације против старијих, као што је то увек био случај у историји. Напротив, ми смо пријатељи, седимо за истим столом, наступамо заједно. То је велико достигнуће за украјинску културу, јер први пут обезбеђујемо дуговечност културе, живу везу. Раније то није био случај, јер је целу генерацију Стаљин једноставно убио и веза је прекинута, а припадници нове генерације су постали трубадури комунизма, па им нико није хтео пружити руку после пада Совјетског Савеза. Уместо тога, будуће генерације већ постоје као једна нормална култура, која има своје старешине и дебитанте у исто време.

Све тектонске промене у украјинском друштву, политичке, културне, економске, књижевне, у вези су с тежњом украјинског друштва европским вредностима. Када кажемо европске вредности, свако од нас нешто подразумева под тим термином, али када почнемо да разговарамо на ту тему, видећемо да свако од нас то помало другачије види и разуме. Као млад човек, интелектуалац и писац, чему конкретно тежите, за шта се залажете?

Када је реч о европским идеалима и вредностима, мислим да их је у Украјини понекад много више и да су живљи него у самој Европи, посебно на Западу, где је током година бирократија постала утицајнија од великих идеја филозофа. Наша револуција, Евромајдан у Кијеву, важна је и зато што је први пут у историји неко отишао на барикаде, да се бори са европском заставом. У Украјини је први пут у историји плава застава са звездама била окрвављена, ово је наша жртва, којом смо потврдили своје европејство. Савршено разумем да Украјина у наредних 10–20 година неће постати чланица ЕУ или НАТО-а, то је очигледно свим Украјинцима. Када кажемо да желимо да будемо Европа, кажемо да су нам пре свега потребни европски закони, желимо да живимо у реду, а не у хаосу. Где злочинац оде у затвор, а не постане министар, где нико нема право да туче студенте ако митингују, као што је био случај у Кијеву за време претходног режима, где званичници не могу да возе најскупљи мерцедес и кажу да им је то дала мајка. Ово је основа за нас, хоћемо право и праведно судство. Затим долази животни стандард, јер и ми сањамо да плате буду као у ЕУ, а да наши пензионери не рачунају сваки динар на лекове, већ да могу путовати светом, као и немачки пензионери. Али прво и најважније је ред, поштовање човека, због чега је наша револуција названа Револуцијом достојанства: не желимо да други бришу ноге нама.

Живите од књижевности, то вам је посао. Шта све подразумева тај посао? Које обавезе и активности?

С једне стране, то је врло једноставно, јер ја сам организујем свој распоред и одређујем шта ћу радити сутра. С друге стране, то је велика одговорност, јер увек постоји искушење да се оде на пецање или пије вино. Зато је важно бити строг шеф, имати дисциплину. У мом случају то значи да радим сваки дан, апсолутно сваки дан. И у недељу, и на празник, и на Нову годину. То може бити писање колумне у новинама, може бити превођење књиге, али барем једну страницу дневно морам да урадим. А када пишем своју књигу, одвојим се од свега, искључим телефон и нестанем, а онда још мање комуницирам са супругом. Велика мана је што је прилично тешко планирати приходе с таквим радом, па понекад имам довољно новца, а некада немам, јер код нас издавачи често не плаћају на време, већ за годину дана или на рате. Спасава ме то што се моје књиге сваке године објављују у различитим земљама, сада их има у седам држава, а захваљујући хонорарима добијам финансијски ваздушни јастук. Такође је важно схватити да за „живот од књижевности” морате имати неколико књига истовремено на тржишту, сада истовремено продајем пет књига у књижарама, а проценат од сваке у збиру вам омогућава да живите. Скромно у провинцији, а за живот у Кијеву не бих имао довољно, али моја одлука је да живим у провинцији и да имам више времена за писање, не волим престонице.

Бавите се превођењем српских и других балканских писаца, хрватских и босанских. Да ли примећујете разлике у цивилизацијској припадности између тих писаца или их видите као припаднике једне цивилизације? Шта вас то толико фасцинира у балканској књижевности да сте се определили за темељније бављење тим писцима?

Искрено, не видим велику разлику између писаца из ваших земаља. Врло често су проблеми које описујете слични, исти. То не значи да сте један народ, никако. Јер ако узмете мађарског писца, његове књиге и проблеми биће слични вашим. И Пољак, и Украјинац, и Румун. Чини ми се да се књижевност може поделити на праву и лажну, а подела на националну књижевност је увек условна. Велики писци су слични једни другима, њихов фокус је увек на човеку, у нашем делу света је то мали човек који се супротставља великом суровом свету. Шта то балканска књижевност има што друге данас немају? Искуство рата, понижења, сиромаштва, трагедије, људске глупости. Другим речима, све што сте доживели у последњих 30 година велика је несрећа за народ, али истовремено и велика шанса за књижевност, јер овакве кризне ситуације разоткривају људску суштину, писци имају о чему да размишљају и пишу. То се може видети у неким западноевропским књижевностима, где их је благостање учинило површним, сировим и досадним. На Балкану пак писац може бити гладан и прогањан, али ће у исто време бити ближи истини и одгонетању људске природе.

У роману „Карбид” поигравате се са осећањима патриотизма. Ту се показује ваше књижевно умеће, поигравање са иронијом као књижевним средством. А сада без ироније: ви сте потенцијални украјински војник у потенцијалном украјинско-руском рату већих размера. Како бисте описали истински патриотизам данас, у ова бурна времена за Украјину?

Нажалост, сада живимо у ситуацији да сваког тренутка може да почне рат и онда ће доћи до мобилизације, под коју ћу и ја потпасти. Да будем искрен, плашим се тога, нећу да идем у рат, нећу да убијам и нећу да умрем. Али тако се данас осећају сви, не само писци, већ сви мушкарци у Украјини. Њихове жене и мајке не могу да спавају јер и оне размишљају о томе. Нико нормалан не жели рат. У Украјини нема херојског жара, кажу – ми смо спремни на све, ничега се не бојимо! Не, нисмо спремни, бојимо се, хоћемо да живимо, али ако агресор нападне, ми ћемо се бранити, борићемо се јер другог излаза нема. Чини ми се да у Источној Европи постоји стереотип о хероју који је отишао у рат и погинуо за своју домовину. Овај стереотип треба да мењамо, јер херој није онај који је гинуо за отаџбину, већ онај који живи за њу, који ради, гради, сади, рађа и образује људе – он је прави херој! И волео бих да будем таква особа.