Neću da idem u rat

Dok su svetski mediji javljali o mogućnosti napada ruske vojske na Ukrajinu, Divlji teatar u Kijevu planirao je izvođenje pozorišne prestave Karbid, napravljene po motivima istoimenog romana Andrija Ljupke. Tako se u Ukrajini živi već osam godina. Napeto, smelo, sa srcem.

Roman Karbid je u Srbiji objavljen u decembru prošle godine u izdanju uglednog Arhipelaga, a u prevodu Andrija Lavrika. Andrij Ljupka (Riga, 1987) ukrajinski je pesnik, romansijer, pripovedač i esejist. Završio je Vojnu školu u Mukačevu, ukrajinsku filologiju na Univerzitetu u Užgorodu i balkanske studije na Univerzitetu u Varšavi. Objavio je tri knjige pesama, dve knjige priča, tri knjige eseja, tri romana i desetak knjiga prevoda, sa srpskog, hrvatskog i poljskog. Njegova dela su prevođena na engleski, nemački, poljski, slovenački i srpski jezik. Roman Karbid je ušao u uži izbor za najboljih pet knjiga godine po izboru Bi-Bi-Si Ukrajina, a prevod na poljski jezik uvršten je u uži izbor srednjoevropske nagrade „Angelus” 2017. godine. Dobitnik je nagrada „Debut” (2007) i „Kyiv Laurels” (2011). Takođe, dobio je i književnu nagradu Fondacije Kovalev (SAD) i postao laureat Ševelove nagrade za najbolju knjigu eseja u 2017. godini u Ukrajini. Ljupka je urednik dvaju međunarodnih festivala poezije. Piše za radio Slobodna Ukrajina, lavovski portal Zbruč i druga izdanja u Kijevu i drugim ukrajinskim kulturnim centrima. Član je ukrajinskog PEN centra. Živi u Užgorodu.

Vaš junak u romanu, gradonačelnik Medvedova Zoltan Bartok ima problem s promajom, s kojom ima problema većina Ukrajinaca jer se Ukrajina nalazi na promaji između Istoka i Zapada. Da li i vi imate taj problem ili možda hendikep pretvarate u prednost?

Ja sam pisao roman o svom rodnom kraju, Zakarpatju, o Ukrajini, ali sam se trudio da to uradim tako da knjiga bude aktuelna i u mnogim drugim zemljama. Na kraju krajeva, nacionalni identitet se zasniva ne samo u Ukrajini na ovom konceptu tranzita, između Istoka i Zapada. Štaviše, na našim prostorima je teško naći zemlju koja ne veruje da postoji na takvoj granici: Poljaci, Mađari, Srbi, Bugari, pa i Turci sebe smatraju narodom između Istoka i Zapada. Najviše sam se iznenadio kada sam 2017. predstavio roman u Sjedinjenim Američkim Državama, kada su mi u Los Anđelesu rekli da je to roman o njima, o Južnoj Americi, te su i oni tamo sebe prepoznali na prvoj liniji fronta, na granici zapadne civilizacije, toliko je i tamo šverca i političke korupcije. Američka istraživačica Marija Todorova je svojevremeno rekla da je koncept naroda kao mosta između Istoka i Zapada veoma simpatičan, ali je u stvarnosti težak jer je nemoguće živeti na mostu. Čini mi se da nam je zato tako teško da živimo – jer nismo ni na Zapadu ni na Istoku, mi smo negde između, na mostu gde duva jak i hladan vetar. Ovaj rascep liči na šizofrenu situaciju, jer se krećemo u dva različita pravca u isto vreme, ali je takođe i veoma plodan za književnost, za razumevanje – posebno za mene, jer su sve moje knjige posvećene ovoj temi. Na ovaj ili onaj način.

Kakvu literaturu pišu ukrajinski pisci posle Evromajdana? Da li je Evromajdan, koji se dogodio 2013/14. godine, na neki način granični događaj? U političkom smislu svakako jeste. Kako se taj događaj odražava na literaturu koju pišu ukrajinski pisci?

Ukrajinska književnost je veoma raznolika, imamo mnogo pisaca, tako da je teško govoriti o nekom opštem trendu. Naravno, evromajdanska revolucija je prekretnica u istoriji Ukrajine, promenila je naše društvo i, shodno tome, književnost. Ali činjenica je da je odmah posle revolucije počeo rat sa Rusijom, pa nismo imali vremena da valjano analiziramo i razmišljamo o revoluciji. Nije mnogo knjiga o Evromajdanu objavljeno tokom ovih godina, ali neke su zaista izvanredne. Na primer, Jurij Andruhovič je napisao roman Radio noć, čiji je junak pijanista koji je svirao klavir u blizini spaljenih barikada. Takve su tadašnje vlasti nazivale ekstremistima, a oni su bili najbolji intelektualci u zemlji. Mnogo više literature je napisano o ratu, čak je vojna, boračka književnost za ovih osam godina postala poseban segment ne samo književnosti već i tržišta knjiga. Imamo posebne izdavačke kuće koje objavljuju samo boračke knjige, tokom tih godina mnogi veterani su dobili velike književne nagrade u zemlji, tokom Foruma knjiga u Kijevu postoji posebno krilo zgrade koje predstavlja samo literaturu o ratu. Nije sve to kvalitetno, jer velika književnost zahteva godine distance, ali je sasvim moguće pretpostaviti da ukrajinski Hemingvej svoje prve pokušaje već upisuje u svesku negde u rovovima rata u Donbasu.Kakav je vaš odnos prema prethodnoj generaciji ukrajinskih pisaca oličenoj u grupi Bu-Ba-Bu (Jurij Izdrik, Viktor Neborak, Oleksandr Irvanec, Jurij Andruhovič)? Stiče se utisak da su oni prokopali tunel do Evrope, kao što su to uradili junaci vašeg romana „Karbid”. Da li vam je bliska ta konstatacija?

Mislim da je generacija koju ste naveli – pisci koji su bili prva generacija slobodne književnosti posle raspada Sovjetskog Saveza – i dalje veoma aktuelna u ukrajinskoj književnosti. Oni su zapravo postavili žanrovski i stilski okvir modernoj ukrajinskoj književnosti, učili su našu književnost postmodernom smehu, koji je pomogao da preživimo najteže godine u istoriji. I ovo je prvi put u istoriji naše književnosti da nije došlo do pobune mlađe generacije protiv starijih, kao što je to uvek bio slučaj u istoriji. Naprotiv, mi smo prijatelji, sedimo za istim stolom, nastupamo zajedno. To je veliko dostignuće za ukrajinsku kulturu, jer prvi put obezbeđujemo dugovečnost kulture, živu vezu. Ranije to nije bio slučaj, jer je celu generaciju Staljin jednostavno ubio i veza je prekinuta, a pripadnici nove generacije su postali trubaduri komunizma, pa im niko nije hteo pružiti ruku posle pada Sovjetskog Saveza. Umesto toga, buduće generacije već postoje kao jedna normalna kultura, koja ima svoje starešine i debitante u isto vreme.

Sve tektonske promene u ukrajinskom društvu, političke, kulturne, ekonomske, književne, u vezi su s težnjom ukrajinskog društva evropskim vrednostima. Kada kažemo evropske vrednosti, svako od nas nešto podrazumeva pod tim terminom, ali kada počnemo da razgovaramo na tu temu, videćemo da svako od nas to pomalo drugačije vidi i razume. Kao mlad čovek, intelektualac i pisac, čemu konkretno težite, za šta se zalažete?

Kada je reč o evropskim idealima i vrednostima, mislim da ih je u Ukrajini ponekad mnogo više i da su življi nego u samoj Evropi, posebno na Zapadu, gde je tokom godina birokratija postala uticajnija od velikih ideja filozofa. Naša revolucija, Evromajdan u Kijevu, važna je i zato što je prvi put u istoriji neko otišao na barikade, da se bori sa evropskom zastavom. U Ukrajini je prvi put u istoriji plava zastava sa zvezdama bila okrvavljena, ovo je naša žrtva, kojom smo potvrdili svoje evropejstvo. Savršeno razumem da Ukrajina u narednih 10–20 godina neće postati članica EU ili NATO-a, to je očigledno svim Ukrajincima. Kada kažemo da želimo da budemo Evropa, kažemo da su nam pre svega potrebni evropski zakoni, želimo da živimo u redu, a ne u haosu. Gde zločinac ode u zatvor, a ne postane ministar, gde niko nema pravo da tuče studente ako mitinguju, kao što je bio slučaj u Kijevu za vreme prethodnog režima, gde zvaničnici ne mogu da voze najskuplji mercedes i kažu da im je to dala majka. Ovo je osnova za nas, hoćemo pravo i pravedno sudstvo. Zatim dolazi životni standard, jer i mi sanjamo da plate budu kao u EU, a da naši penzioneri ne računaju svaki dinar na lekove, već da mogu putovati svetom, kao i nemački penzioneri. Ali prvo i najvažnije je red, poštovanje čoveka, zbog čega je naša revolucija nazvana Revolucijom dostojanstva: ne želimo da drugi brišu noge nama.

Živite od književnosti, to vam je posao. Šta sve podrazumeva taj posao? Koje obaveze i aktivnosti?

S jedne strane, to je vrlo jednostavno, jer ja sam organizujem svoj raspored i određujem šta ću raditi sutra. S druge strane, to je velika odgovornost, jer uvek postoji iskušenje da se ode na pecanje ili pije vino. Zato je važno biti strog šef, imati disciplinu. U mom slučaju to znači da radim svaki dan, apsolutno svaki dan. I u nedelju, i na praznik, i na Novu godinu. To može biti pisanje kolumne u novinama, može biti prevođenje knjige, ali barem jednu stranicu dnevno moram da uradim. A kada pišem svoju knjigu, odvojim se od svega, isključim telefon i nestanem, a onda još manje komuniciram sa suprugom. Velika mana je što je prilično teško planirati prihode s takvim radom, pa ponekad imam dovoljno novca, a nekada nemam, jer kod nas izdavači često ne plaćaju na vreme, već za godinu dana ili na rate. Spasava me to što se moje knjige svake godine objavljuju u različitim zemljama, sada ih ima u sedam država, a zahvaljujući honorarima dobijam finansijski vazdušni jastuk. Takođe je važno shvatiti da za „život od književnosti” morate imati nekoliko knjiga istovremeno na tržištu, sada istovremeno prodajem pet knjiga u knjižarama, a procenat od svake u zbiru vam omogućava da živite. Skromno u provinciji, a za život u Kijevu ne bih imao dovoljno, ali moja odluka je da živim u provinciji i da imam više vremena za pisanje, ne volim prestonice.

Bavite se prevođenjem srpskih i drugih balkanskih pisaca, hrvatskih i bosanskih. Da li primećujete razlike u civilizacijskoj pripadnosti između tih pisaca ili ih vidite kao pripadnike jedne civilizacije? Šta vas to toliko fascinira u balkanskoj književnosti da ste se opredelili za temeljnije bavljenje tim piscima?

Iskreno, ne vidim veliku razliku između pisaca iz vaših zemalja. Vrlo često su problemi koje opisujete slični, isti. To ne znači da ste jedan narod, nikako. Jer ako uzmete mađarskog pisca, njegove knjige i problemi biće slični vašim. I Poljak, i Ukrajinac, i Rumun. Čini mi se da se književnost može podeliti na pravu i lažnu, a podela na nacionalnu književnost je uvek uslovna. Veliki pisci su slični jedni drugima, njihov fokus je uvek na čoveku, u našem delu sveta je to mali čovek koji se suprotstavlja velikom surovom svetu. Šta to balkanska književnost ima što druge danas nemaju? Iskustvo rata, poniženja, siromaštva, tragedije, ljudske gluposti. Drugim rečima, sve što ste doživeli u poslednjih 30 godina velika je nesreća za narod, ali istovremeno i velika šansa za književnost, jer ovakve krizne situacije razotkrivaju ljudsku suštinu, pisci imaju o čemu da razmišljaju i pišu. To se može videti u nekim zapadnoevropskim književnostima, gde ih je blagostanje učinilo površnim, sirovim i dosadnim. Na Balkanu pak pisac može biti gladan i proganjan, ali će u isto vreme biti bliži istini i odgonetanju ljudske prirode.

U romanu „Karbid” poigravate se sa osećanjima patriotizma. Tu se pokazuje vaše književno umeće, poigravanje sa ironijom kao književnim sredstvom. A sada bez ironije: vi ste potencijalni ukrajinski vojnik u potencijalnom ukrajinsko-ruskom ratu većih razmera. Kako biste opisali istinski patriotizam danas, u ova burna vremena za Ukrajinu?

Nažalost, sada živimo u situaciji da svakog trenutka može da počne rat i onda će doći do mobilizacije, pod koju ću i ja potpasti. Da budem iskren, plašim se toga, neću da idem u rat, neću da ubijam i neću da umrem. Ali tako se danas osećaju svi, ne samo pisci, već svi muškarci u Ukrajini. Njihove žene i majke ne mogu da spavaju jer i one razmišljaju o tome. Niko normalan ne želi rat. U Ukrajini nema herojskog žara, kažu – mi smo spremni na sve, ničega se ne bojimo! Ne, nismo spremni, bojimo se, hoćemo da živimo, ali ako agresor napadne, mi ćemo se braniti, borićemo se jer drugog izlaza nema. Čini mi se da u Istočnoj Evropi postoji stereotip o heroju koji je otišao u rat i poginuo za svoju domovinu. Ovaj stereotip treba da menjamo, jer heroj nije onaj koji je ginuo za otadžbinu, već onaj koji živi za nju, koji radi, gradi, sadi, rađa i obrazuje ljude – on je pravi heroj! I voleo bih da budem takva osoba.