Председниче, ко је рушитељ?

Дан пошто је поводом украјинске кризе изјавио да Србију нико не притиска и не тражи да се Београд определи, председник Александар Вучић сазива хитну седницу Савета за националну безбедност и упозорава да постоји опасност да Косово буде примљено у НАТО – што је његова сасвим приватна конструкција.

У трећем дану Владимир Путин провокативно, претећим тоном, призна независност отцепљених „народних република” Доњецк и Лугањск, најави слање наоружаних руских „миротвораца” на исток Украјине чију државност, историју и идентитет оспорава, агресивно печатира сецесионизам уочи најављеног сусрета са шефом Беле куће а свог „брата” у Београду ували у ситуацију из које он не зна како да се извуче.

У петом дану Путин се одлучи на отворену агресију и нареди инвазију, како би Украјину силом приморао на повратак у руску сферу утицаја. Док прети другим земљама да ће сваки покушај мешања водити „последицама какве никада нисте видели у историји”, Путин цинично замењује тезе и Русију представља као жртву, а не као агресора.

Може председник Србије да хукће од муке, али овдашња дипломатија је сама себи везала руке око украјинске кризе, а сада помишља да је најбоље да побегне у мишију рупу. „Ми као мали треба испод камена да се прикријемо, да сви знају да су наши принципи једини стварни принципи...”, поручује Вучић.

Зашто да се „прикријемо”? Зар се плашимо што бранимо међународно право на које се толико често позивамо? Изгледа да је тако. Сматра Вучић да је довољно да подржи суверенитет и територијални интегритет Украјине – ваљда је то захвалност Кијеву што није признао независност Косова – али пажљиво избегава сваку осуду признавања две енклаве.

Не треба украјински амбасадор у Београду да подсећа да очекује да Србија осуди Путинову најотворенију подршку сепаратизму. То бих очекивао од руководства земље којем би ваљда требало да буде јасно да се Кремљ око Донбаса понаша истоветно као Запад око Косова.

Ако се признавањем две „народне републике” руши комплетна безбедносна архитектура света, онда Вучић мора јасно да каже ко је рушитељ. Он то по сваку цену избегава. Хвали се како је Доналду Трампу одбрусио да Србија никада неће признати Косово, али сада ћути пред Владимиром Владимировичем док чека да му у Београд дође секретар руског Савета за националну безбедност Николај Патрушев.

У страху Вучић жртвује принципе на којима, барем реторички, гради своју политику. Истовремено проблеме у које се упетљава везује за Запад, па каже да ће притисци на Србију бити „много већи него икада”. Еурека!

Шта је могао да очекује од уласка Џоа Бајдена у Белу кућу и нове немачке владе канцелара Олафа Шолца, лидера којима се никако не допада пузеће приближавање Србије Русији и Кини и копирање њихових ауторитарних модела владавине.

Какве последице проистичу из руског признања „украјинског Косова”? Да ли ће се Београд придружити новим санкцијама Русији које су спремиле САД и чланице ЕУ?

Београд је после анексије Крима 2014. доследан у ставу да не заводи икакве казнене мере Русији. Србија је, по цену удаљавање од ЕУ, одбијала да се придружи било каквим резолуцијама осуде анексије. То је став који ће очекивано следити и овога пута.

Да ли је Београд тиме издао carte blanche Москви па одбија осуде без обзира на то шта Кремљ уради? Да ли дели Путиново мишљење да је Украјина „америчка колонија са марионетским режимом” и да је „истински суверенитет Украјине могућ једино у партнерству са Русијом”? Да ли је спреман да због ћутања о цепању Украјине и Србију постави на неки кажњенички списак?

Ако је тако, зашто јавност Србије није обавештена да „братска сарадња” са Путном подразумева да ћемо и да гинемо за Русију? Чему губљење времена и фингирање пута на Запад?

Ако није тако, онда ова власт мора најоштрије да осуди признање две сецесионистичке вештачке творевине на истоку Украјине и најаву слања „миротворачких” руских снага у регион Донбаса.

Могли би званичници у Београду из ове ситуације још понешто да науче: Русија је, када затреба, спремна да призна сецесионизам. Да ли онда заиста треба да верујемо у вечну подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије који долази са адресе која мимо свих међународних закона и норми крши суверенитет и територијални интегритет Украјине?

Да сам у позицији украјинског председника Володимира Зеленског, на срамно „неизјашњавање” званичног Београда узвратио бих признавањем косовске независности.

Путин је фактички укинуо седам година стар споразум Минск два који је предвиђао висок степен аутономије проруских области на истоку, укључујући и право вета на федералну спољну политику. Кијев би у замену повратио контролу границе према Русији. Споразум две земље, уз посредовање Француске и Немачке, у пракси и није функционисао због дијаметрално супротних тумачење Москве и Кијева.

Може британски премијер Борис Џонсон да упозорава да Русија планира највећи рат у Европи од 1945, али шеф Кремља је одлуком о признавању сецесионизма могућности војних дејстава локализовао на подручје Донбаса. Реална претња је да регион упадне у категорију замрзнутог конфликта – онаквог какав од 2008. постоји у Грузији од које је Москва отцепила „независне” републике Абхазију и Јужну Осетију али их није примила у састав Руске Федерације.

Сценарио је истоветан. Док је најмање 130.000 руских војника и даље распоређено дуж границе са Украјином а 800.000 источних Украјинаца добило руски пасош, Русија је први пут потврдила да регион Донбаса не сматра интегралним делом Украјине.

Формалним признавањем „независности” Доњецка и Луганска Москва покушава да избегне оптужбу да је на исток Украјине послала окупационе трупе, већ „плаве шлемове” који треба да помогну миру. Цинично, али се уклапа у Путинову доктрину да војном силом окупља савезнике док наставља са ударима на глобално опадајућу америчку моћ.

Путин је избегао две могућности: масивну инвазију која би ујединила Запад с једне стране, и стварање утиска попустљивости осам година после анексије Крима с друге. Притом је себи обезбедио могућност да узврати на „нападе” на сепаратисте које подржава.

На реду је поново дипломатија. Сергеј Лавров је у Паризу иако је сусрет Бајден–Путин неизвестан. Предстоје дуги преговори уз реалну могућност да Запад поново прогута горку пилулу коју му је наменио господар Кремља. Као у Грузији.