Ведре боје животне невиности

Лепо је уронити у успомене из прошлости, у њене ведре боје и у летњу топлину најмириснијег мора на свету што је доскора било наше – заједничко. Да, повратак у то слатко доба животне невиности и наивних похода у освајање слободе током школских распуста некако и не иде без те опојне мешавине мириса боровине, лаванде и соли, ни без сећања на први пољубац и прву морску љубав и на стечена пријатељства која могу, ако се заливају, да остану вечна...

Све ово је из угла нас „матораца” што смо се у међувремену напили и жучи и меда, па нам повремена упадања у (југо)носталгична сањарења о детињству дођу као неки лек. Из угла деце, коју ми одрасли по природи ствари „жешће смарамо”, све је наравно још лепше и уникатније. И да знате да јесте, сваку успомену за тили час могу да призову једним кликом на свом мобилном телефону, интернетски облак је све сачувао. И ми такви одрасли и они таква деца нашли смо се заједно у истој причи коју је прво исписала у форми романа вишеструко награђивана Јасминка Петровић па у сценарио преточила Љубица Луковић да би Радивоје Раша Андрић („Муње”, „Кад порастем бићу кенгур”) од свега тога редитељски „скројио” дугометражни играни филм „Лето када сам научила да летим”.

Резултат се већ види: имамо још један биоскопски хит. Јасно је и зашто: после дуго, дуго времена, имамо прави домаћи породични филм који у биоскопу може да окупи више генерација исте породице, а да се нико од њих не зацрвени (од уобичајених филмских простота) или осети нелагоду од садржаја онога што се види или чује на великом платну.

Сам садржај филма (који вам нећу до танчина препричавати да вам не кварим гледање) у основи је следећи: потребе тинејџера за вршњацима, припадношћу, забавом, љубављу и њихови проблеми са несигурношћу и досађивањем сударају се овде са међусобним трвењем старих и младих. У позадини је и тај значајни ехо последица рата деведесетих година у бившој Југославији, остављених као терет наваљен на међуљудске односе, на мешовите бракове, на блиске рођаке на зараћеним странама, погибије и друштво у Србији и Хрватској (реч је о вишеструкој копродукцији подржаној и од стране Еуримажа). Другим речима, садржај филма иако комично пласиран није неозбиљан ни наиван, али је пријемчив и деци и користан за њих да се суоче са спознајом да смо и ми (рођени) пре њих, и те како измишљали ту сваколику животну топлу воду...

Све ово горе изнад наведено, у филму се прелама кроз Софијину (Клара Хрвановић) дванаестогодишњу тачку гледања. „Лето...” је метафора њене жеље за слободом и налажењем сопственог идентитета. Одлазак на Хвар заједно са баком Маријом-Маре (Олга Одановић), сусрети: са баба-тетком Луце (Сњежана Синовчић), деда-ујаком Николом (Жарко Лаушевић), братом Луком (Лука Бајто) и сестрицом Аном (Ема Керета Рогић), чије се постојање крило током тог породичног мука од 25 година, као и свеукупни доживљаји током летовања, доносе лику Софије још нешто. Важне поуке о љубави, разумевању, опраштању, превазилажењу бола, о сложености породице и још много тога битног за њено сазревање...

Комични елементи филма извиру из оног добро познатог тинејџерског самосажаљевања, преувеличавања „неправедности живота” када им се нешто забрањује и из аутоироније којој је виспрена главна јунакиња склона. Оне повремене кнедле у грлу, упркос присутном хумору, долазе од сусрета са замршеним односима одраслих. Све то заједно ипак чини Андрићево филмско „Лето...” пуно живота обојеног ведрим бојама. Бојама мора, неба и сунца. Бојама среће. И ту се препознаје и то мајсторско око директора фотографије Душана Јоксимовића, а међу таквим бојама је и музика Васила Хаџиманова баш „пасала”...

Филм „Лето када сам научила да летим” по много чему позива на гледање у биоскопу и тај позив треба искористити.