Ко им је огадио задругу

Неограниченим богаћењем људско друштво бива доведено у „природно” стање општег грабежа. Ко хоће да организује назадак друштвених односа, а млатипаре то хоће, треба да прокламује инокосништво и општу отимачину.

Притом се у стању тобоже либералних односа, где свако може колико хоће, дешава једна аномалија. Богаташи, који су прокламовали инокосништво, систематски се удружују. Спајају капитал и чине га ударном песницом своје најпре привредне, а онда и политичке моћи.

Мали индивидуални трговци, бакали и дућанџије, појединачни сељаци, нипошто се не удружују! Зна се ко губи битку за назадак - неудружени, у осопштину огрезли мали човек.

У не тако давна времена, сви јужнословенски народи поседовали су моћну алатку за одолевање притиску, задругу! Још и данас се по великим енциклопедијама помиње да је то била институција у везиса својтом, са заједничком имовином. Ко се понесе овим присећањем на прошлост тешко ће разумети данашње наше суграђане. Њима је током више од пола века принудног наметања друштвене (опште, или бирократске) својине свако удруживање огађено. Они остају усамљени инокосници пред лицем капитала који се увећава и уједињава.

Kaо неком џиновском четком из свести нашег народа избрисана је племенита идеја удруживања, задругарства. Цинизам капиталистичких односа чини се свима као једино природно, идеолошки неупливисано стање. А колико је систематске идеологије и празне, беспрограмске политичке технике уложено за ових 17 година у својинску равнодушност свих нас. Каже ми један човек јуче: „Нико не сме да забрани једном човеку да купи земље колико хоће!” Ко је то одредио? Ко је прогласио тржиште и његове законе дисквалификације за једину светињу?

Кад смо шездесетих година прошлог века говорили да је тржиште израз разменске природе човека, нисмо замишљали ни у сну да ће се појавити идеологија тржишта са неограниченим правом уништења свих слабијих конкурената. Не, нисмо заступали раље велике рибе која прождире мале рибе.

Најгоре од свега је то што се наши ситни власници нерадо удружују. Гнусно је што је замро дух задругарства. У неким селима су се појавили лажни задругари, па су компромитовали сад и усред „либерализма” задружну идеју. Стари задругарски народ, Срби, специјално су против удруживања. Не верују својим комшијама још од оне цркнуте краве. Ту, наравно, греше.

Али у Бачком Петровцу, где живе вредни словачки земљорадници, организована је задруга „Кулен”. И овде су људи, предвођени Јарославом Поповићем, испољили пуну меру опреза. Удружила су се само 24 домаћина. Они ће подврћи задружном „фрижидирању” и пласману свој традиционални производ „петровску клобасу”. То је нарочит љут кулен чија је рецептура стара бар 250 година, од времена кад су се Словаци населили у Војводини. Нарочиту тајну представља препарирање љуте алеве паприке... Уговорен је већ пласман петровачког кулена на јапанско тржише.

То је тајна удруженог, задружног сељака. Појединац никад и ни под којим условима не би могао да пласира свој кулен на крај света. А двадесет и четворица су довољно јака групација. Јер председник задруге Јарослав сам годишње произведе 150 килограма кулена Сви заједно имају најмање 3.600 килограма. То је већ роба. И то високо брендирана.

Ваља се сетити да је овде владао четири деценије дух поштеног задругарства. То значи да апел: удружујмо се, није узалудан.

Златно доба земљорадничког задругарства, од 1903. до 1941. године, увело је у штале поморавских сељака бикове и нерасте елитних европских педигрираних пасмина. У време велике светске кризе Савез земљорадничких задруга дејствовао је као сељачка протективна банка и давањем повољних позајмица сељаку овога ослободио од стиска лихвара крвопија.

И док се у производњи класичне хране сељаци не удружују, сазнали смо пре три године да су се у Жабљу удружили и основали задругу узгајивачи пужева. Оснивачи су пропагирали дијету од пужева чије месо нема холестерол. Подршку су им дали многи па међу њима и секретар удружења „Сто паора” доктор Веселин Лазић... Било је то право изненађење, на свечаном отварању инжењер Борис Булић је рекао да жабаљска задруга има у свом окриљу сто фарми...Невероватно за једну земљу у којој је сумњичавост према удруживању постала ехо нове циничне реалности укрупњавања поседа...

Био је и наш сељак од пре 1941. сумњичав. Но задруге нису варале своје чланове у та златна времена, јер су правилници о раду били гвоздени и неумољиви: рачуноиспитачи су претресали књиге до у динар, а годишње скупштине су биле плодније од парламента. С тим на уму можеш се и удруживати.