Србијанске удовице

У српској повести постоји једна историографски неистражена тема, којој ни књижевност није поклонила посебну пажњу. Реч је о удовицама,  учесталој појави у историји Срба, током ратних и поратних година. Не само да није писано о удовицама, већ није ни указано на овај, пре свега, бескрајно тежак и болан феномен, карактеристичан за неке народе више, за неке мање. Овај текст посвећен је удовицама чији су мужеви погинули у ратовима, а не  удовицама чији су мужеви умрли природном смрћу, за које је србијанска држава основала посебан фонд (1843).

Једино књижевно дело, у целини посвећено овој теми, јесте роман Данка Поповића – „Удовице”, по мени, његов најбољи роман. Приповест почиње Првим српским устанком, а завршава се Другим светским ратом, и прати нашу  тешку ратну судбину казивањем удовица, с колена на колено. Персида, жена Радича Петровића, Карађорђевог устаника, најјачи је удовички лик у роману, па је њеној причи писац поклонио највише пажње, а роман је завршио с четничком удовицом Радунком. Тема којом се Поповић позабавио тражила је више пажње и стрпљења, чиме се Поповић није одликовао, те је роман остао нејасно довршен.

У нововековној српској историји није било породице без ратне удовице. Бивало је да је удовица снаја слушала приповест удовице свекрве о њеној злој судбини, а потом њена снаја њу, и тако унедоглед поколења. Овом учесталом феномену допринеле су три демографске катастрофе српског народа: у Првом и Другом устанку (1804–1815), у ратном добу балканских и Првог светског рата (1912–1918) и Другом светском рату (1941–1945). Дакле, у току једног века и по  удовице су својеврсна појава, услед губитака мушког становништва и женске превласти у нашој популацији.

Много удовица остало је и после српско-турских ратова 1876–1878. и српско-бугарског рата 1885. године, али је њихов број знатно мањи од раније наведених ратних периода. Чиме су све удовице биле оптерећене, одржавајући породицу и борећи се с недаћама приватног живота мукотрпне свакодневице, када су на њиховим плећима падали и женски и мушки послови, тема је за многе романе и социолошка истраживања. Представимо овај проблем само једним примером из времена друге демографске катастрофе. Један Грк казао је једном енглеском новинару, да је Србија, после угушења Топличког устанка (1917), остављала утисак осакаћене земље, „отприлике може да се узме да на сто жена долази један човек”! Сурова слика наше ратне и поратне стварности навела је Андреја Митровића да напише: „Односи између мушкараца и жена, без којих у многоструком смислу и нема друштва, били су извитоперени и крајње угрожени јер је неприродно настала велика бројчана несразмера у корист жена.”

Осврнимо се на један пример из ратног периода Српске револуције.

У Каменичкој бици (1809) погинуло је око три хиљаде српских устаника, највише Ресаваца. Међу Ресавцима било је и неожењених младића, те је стога тешко утврдити број ожењених, а самим тим и њихових жена-удовица. Само су три Ресавца преживела бој, и били су заробљени и одведени у Ниш, код паше, који их је осудио на смрт. Они су успели да се, прве затворске ноћи, спусте низ зидине нишке тврђаве и водом утекну у поља, у неизвесну слободу. Само из села Ћићевца, после ове битке, остало је 75 удовица, што говори да је изгинуло најмање толико ожењених Ћићевчана.

 Био би то највећи број удовица из једног краја и из једне устаничке године, више од две и по хиљаде (после одбитка неожењених). Та чињеница била је позната Карађорђевим устаницима и поетама. Песник Српске револуције, Сима Милутиновић Сарајлија, певао је у чувеном епу, „Сербијанки”:

            Право 'мате, лијепе Ресавке,

            Не женит се ни удават муж'ма

            Који ране показат нејмаду,

            И јунаштва, и заслуге опшче,

            Као ваши перви и последњи

            Јунак-момци. Вам'  и Српству дика!

Један од бораца, пре масовне погибије, успео је да се извуче из шанца и пренео је, Синђелићевој мајци и жени, жељу њиховог команданта:

            Нек' му стара не нада се мајка,

            Вјерна љуба за бољег удаје...

Пре него што је своје преостале саборце одвео у небеса да живе, пожело им је да од  „два гора” изаберу једно – с њим у смрт или у јуриш на Турке. У овој оди устаничке храбрости, Ћеле кула с 952 узидане главе (остале су као ратни трофеј послате у Стамбол) сведочи да су одабрали прво, а и да су имали времена да одаберу друго – небеса су их, опет, чекала. О херојству као појави, тако честој у устаничко време, Ресавке су поставиле висок аршин: да се не удају за оне који нису рањени у боју, као да су сазнале за Стеванову препоруку жени – да се уда за већег јунака од њега.

У ратном периоду Српске револуције (1804–1815) погинуло је и раселило се око 21 одсто становника или око 150.000 Срба. Услед непостојања било каквих пописа, немогуће је утврдити колико је, после 1813. године, остало жена које су наставиле да живе удовичким животом, али се може претпоставити да их је било  превише за један мали народ.

Број српских удовица после Првог и после Другог светског рата био је знатно већи и трагичнији.

Професор Универзитета у пензији