Јатаци и „хајдуци”

Кад Турцизапрете старцу Вујадину, након што су га већ осакатили, да ће му, ако не ода своје јатаке „вадити очи чарне”, он им одговара: „Не лудујте Турци Лијевњани! Кад не казах за те хитре ноге којено су коњма утјецале, и не казах за јуначке руке којено су копља преламале и на голе сабље ударале, ја не казах за лажљиве очи које су ме на зло наводиле гледајући с највише планине, гледајући доље на друмове куд пролазе Турци и трговци”.

Другасу нека времена. Нема више хајдука, Турци су сада неки други и другачији, потурице такође, али се „јатаци” повремено спомињу. Говори ли нешто о „јатацима” и наш Кривични законик ? У члану 333 тог законика постоји кривично дело помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела, које чини онај ко крије учиниоца кривичног дела или му прикривањем средстава којим је дело учињено, трагова или на други начин помаже да не буде откривен или ко крије осуђено лице или предузима друге радње које иду за тим да се не изврши изречена кривична санкција. Из хуманих разлога начелно се од кажњавања изузима лице коме је учинилац брачни друг, лице са којим учинилац живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат или сестра, усвојилац или усвојеник, као и брачни или ванбрачни друг неког од тих лица.

Својим бекством или скривањем сам окривљенине чини ново кривично дело, већ то само може бити разлог за одређивање притвора. Сувише је јака човекова тежња да остане слободан, па то поштује и законодавац. Код нас се, иначе, често говори о „бекству од правде”, што је у ствари, погрешно схватање енглеског израза „justice”, који заиста значи „правда”, али у другомконтексту он означава „правосуђе”, тако да окривљени који се скрива или је у бекству, у ствари „не бежи од правде”, већ избегава кривични поступак.

Законодавац користи израз „учинилац кривичног дела”, тако да се „јатаковање” мора односити на лице које је „учинило” кривично дело. Да ли то важи и за човека који је тек оптужен за одређено кривично дело?За свакога, без обзира на његово име и презиме, националност, функцију коју је вршио или било коју другу личну карактеристику, важи претпоставка невиности, која представља цивилизацијско достигнуће и данас је важан сегмент, како устава правних држава, тако и најважнијих међународноправних аката. Према члану 34 став 3 Устава Србије, свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном пресудом суда. Претпоставка невиности садржана је и у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода. Претпоставка невиности важи без обзира на тежину кривичних дела за које је неко оптужен и њено дејство никада не престаје, осим када конкретно лице буде правноснажно осуђено. Обрнуто, ако је неко умро током кривичног поступка или је кривично дело застарело или из било ког разлога кривични поступак није окончан, он заувек остаје невин. Тако је са становишта права и правног система. Историја може резоновати другачије, али то је већ једнадуга и друга прича…

Нису исто „учинилац кривичног дела” и окривљени, јер учинилац може бити само лице за које је правноснажном одлуком суда утврђено да је учинило кривично дело, док је окривљени, односно оптужени, оно лице за које тек постоји основана сумња да је кривично дело учинило, због чега се против њега тек води кривични поступак, чији је исход начелно неизвестан, а до чијег правноснажног окончања на њега делује претпоставка невиности. Помагач може, на пример, тврдити не само да верује у претпоставку невиности, већ и да је он лично потпуно убеђен да онај коме помаже никакво кривично дело није учинио, тако да ни са становишта свести помагача он у таквом случају не помаже учиниоцу кривичног дела.

Зашто се у члану 333 Кривичног закона говори о помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела, а не, на пример, о скривању окривљеног, помагању његовог бекства и слично, није сасвим извесно. Могуће је да се овде једноставно поистовећује термин „учинилац кривичног дела”, који је материјално-правне природе и израз „окривљени” који потиче из кривичног процесног права, али то нису и не могу бити синоними. Стога, лице које помаже окривљеном у скривању не може априорно бити третирано као учинилац кривичног дела помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела, све док онај окривљени коме је то лице помагало не буде заиста правноснажно осуђен. Против помагача би се, додуше, евентуално могао покренути кривични поступак, али би његов коначни исход морао бити у вези са коначним исходом кривичног поступка против онога коме је помагао. Наравно, у пракси се ово питање може и другачије тумачити, али тада је потребно бити веома опрезан, јер је један од сегмената начела законитости у кривичном праву, поред забране ретроактивног важења кривичноправних норми, неопходности да оне буду писане, те забране аналогије и правило по коме тумачење кривичног закона мора бити веома уско.