Пружена рука или идентитетски инжењеринг

После оде Мири Траиловић, Бориславу Пекићу и другима на ред ненадане пажње америчке амбасаде у Србији дошла је српска хероина из ослободилачких ратова Милунка Савић.

Сећање је варљиво, али наметнуо се утисак да ниједна ранија прича није имала толику фреквенцију појављивања на разним каналима као ова о српском човеку у рату. Прво је засметало то непрекидно понављање, а тек онда фактографске нетачности и, на крају, наслућивање поруке. Ако је и постојала добра намера, она је сигурно промашила.

Проверавајући тај утисак међу колегама, осетио сам да нисам усамљен у осећају који је подстицао овај спот, чак до мере извесног револта. Најчешћа примедба коју сам чуо је инсистирање да су појединци, стварни или „дорађени”, улазница за „свет”. Зар нисмо сви „свет”, да ли је то неки свет мимо нас у који треба да уђемо ако се угледамо на светле појединце? Како би звучала иста порука у Француској или Грчкој, на пример, да им неко поручи – „Ви сте свет”? Зар нису Срби неколико пута били на правој страни историје, бранећи себе и тај исти свет од пројеката који су тежили да остваре доминацију над планетом, од мрака и агресије? Да ли тај свет још увек цени одбрану малог и слабог, жељу за слободом која нема цену и за коју су се већ толико пута жртвовали? Ако цени, зар нису вредни „рекламног спота” борци са Кошара из 1999? Да се такав један појавио, он би заиста представљао пружену руку, извињење за патње пред илегалном војном агресијом. Нисмо наивни, пројекат због ког је све и започето још није довршен. Све ово је за протагонисте данас непријатно подсећање јер су тиме изгубили кредибилитет потребан у тренутку садашње кризе. Но, ваљда се рачуна са брзим друштвеним заборавом уз помоћ политички „коректних” медија. Да ли ће Србија дочекати свог „Макнамару” као што су га са закашњењем дочекали Вијетнамци или ћемо чекати Годоа – показаће будућност.

Епизода с рекламним филмовима „Ви сте свет” изазвала је полемике у јавности после емитовања саге о писцу Бориславу Пекићу, коме су у уста стављене поруке његовог литерарног јунака, а не његови лични погледи. Намеран или циљани „пропуст”?

Витез Карађорђеве звезде и двоструки витез француске Легије части, Ратног крста са палмом и Златне Обилића медаље, добровољац и хероина Милунка Савић одабрана је да поручи како је херој онај који сачува што већи број живота, а не онај који убије више непријатеља. Њен историјски став је био управо супротан. Одрасла је на српско-турској граници где се стока, једино благо тадашњих брђана, бранила пушком и од вукова и од пљачкаша који су упадали из царевине. Ту се рано навикла на оружје и бацање камена у циљ. Била је природно снажна и вешта. Када се њена држава припремала за ослободилачки рат, није хтела да изостане, пријављује се као добровољац и бори раме уз раме с мушкарцима. Два рата. Одликовање и капларски чин. На Солунском фронту стиче сва највиша одликовања. Милунка уништава непријатеља, али и заробљава, сходно приликама, а Срби према заробљенима и рањенима поступају хумано. Нигде није службено забележено како Милунка наређује да се престане са „убијањем” непријатеља, она и саборци одбијају јуриш за јуришем, свесни да ако се не одрже на тим положајима, цео српски фронт губи. На коти 1212 поново бива вишеструко рањена. Бојеви на Горничеву омогућили су ослобођење Битоља. За Милунку није постојала дилема да се у најтежем времену ваља борити и жртвовати за отаџбину. Није хтела да прихвати понуду да ради као болничарка и тако да ратни допринос. Она је бирала борбу. Личним примером је храбрила и бодрила своје саборце.

Као и свака личност из легенде, и око Милунке су се плеле приче, али осим проверљивих података да је одмах после рата радила као болничарка, а потом у Народној банци као хигијеничарка, хроничари су се углавном ослањали на неколико интервјуа које је давала када је већ била у годинама и на сећања и казивања њених потомака. Живела је скромно као и многи ратни хероји, удата, у граду, у кући са баштом, уместо у забаченом планинском селу. Фотографије сведоче да је била лепих црта и да се лепо носила и облачила. Поред кћери, одгајала је још троје деце својих рођака. Нису је заборавили, као ни њена држава, сходно приликама и могућностима времена. Нико, па ни Милунка, не помиње вилу које се одрекла, ни незахвалност потомака. Била је захвална градоначелнику Бранку Пешићу, који је заслужан за доделу мањег модерног стана јер је њена дотадашња кућа са баштом под притиском времена почела да попушта. Дочекала је да се поврате одузета права и привилегије носилаца Карађорђеве звезде, које су им биле укинуте после 1945. године. Био је то заиста грех новог друштва према старим борцима.

Зашто су Милунка и вредности друштва у ком је живела доведени у питање?

*Доктор историјских наука