Сценски снови кројени четири деценије

Ужице – Тајанствен је фундус ужичког позоришта, пун неке глагољиве тишине. Из реденгота среског капетана Јеротија Пантића вири непрочитано писмо, поред шешира господина Воланда промакне паук, Миткетов чибук и секира Раскољникова сложени су као на апотекарској полици, а маске Дон Жуана и лепезе из Молијерових „Учених жена” призивају барокну свиту.

У том реквизитаријуму измешале су се епохе, моде и стилови, пурпурни краљевски плашт и тамноплави раднички комбинезон, витешке тунике и чакшире од белог сукна, матроска одела и таласи свиленог жипона... Посебно место у овој сценској баштини заузимају радови костимографкиње Снежане Ковачевић. Она је у току четрдесетогодишње каријере реализовала завидан број костима који не само што прецизно прате идеју водиљу писца и редитеља већ успостављају савршен склад са свим елементима представе.

Овако у уводу управо објављене монографије „Снежана Ковачевић – тихи мајстор великог умећа” пише приређивач Зоран Јеремић. Та књига, којом се заокружује вредна радна каријере сталне костимографкиње ужичког Народног позоришта Снежане Нене Ковачевић, изашла је у издању удружења „Колектив Ужице” и библиотеке „Љубиша Р. Ђенић” из Чајетине.

У овим редовима читамо да је Нена 1980. дипломирала на београдском ФПУ у класи Анђелке Слијепчевић, једног од пионира савремене моде у Југославији. Снежанин успешан први професионални ангажман у модном дизајну те студијски боравци у Паризу и Милану где упознаје достигнућа познатих модних кућа, утицали су и на њен костимографски рукопис.

Дуг списак представа, ужичког али и других позоришта, за које је Нена радила костиме (некад и сценографију) почиње комадима премијерно изведеним 1982. „Хотел слободан промет” и „Хајде да се играмо”. Уследио је у наредне четири деценије њен рад на око 160 представа (117 за ужичко позориште, три за ЈДП, девет за крагујевачки театар, по једна за Београдско драмско, „Бошко Буха”, сомборско, лесковачко и пиротско позориште, две за покрајинско из Приштине, по четири за зајечарско и шабачко, три за тузланско, две за српско аматерско из Гњилана, пет за аматерска из Нове Вароши и Прибоја, по једна за театар украјинског Ужгорода, позориште за децу Крагујевац, ужички огранак Савеза драмских уметника Србије...). Добитница је мноштва награда, имала је самосталне изложбе и модне ревије.

Приређивач монографије истиче да се умеће и мера ове костимографкиње темеље и на изванредном познавању ликовних и историјских карактеристика епохе, али и на креативној вољи која не губи из вида да су Шекспир, Ибзен, Чехов, Стерија и Нушић поред осталог и наши савременици.

– Са таквом свешћу, у корелацији са сценографијом Миодрага Табачког, настали су костими за „Пер Гинта” (2000. године), па изванредно експресивни за Голдонијевог „Слугу двају господара” (2007)... У „Војцеку” (1988) историјска реплика надограђена је отиском савремености, у Кољадиној „Праћки” (1997) реалистичке профиле засењују детаљи горког лиризма, документарна костимографска поставка прожета је гротеском у „Зганарелу” (1997), а захтеван костимографски посао у „Хромим идеалима” (2016) подсећа нас на ону Ускоковићеву мисао да „жене мењају боју мењајући тоалету, као што се цвеће мења према ономе што га окружује” – истиче Зоран Јеремић и додаје да Снежанини костими, као драгоцена оставштина за позоришну будућност, често више говоре од онога што чујемо са сцене, јер пут до веродостојности неког лика зависи и од тога како је глумац „скројен”, да ли се у костиму осећа као музејски експонат или као јунак од крви и меса.

Значајни позоришни ствараоци казују у монографији о стваралаштву ове костимографкиње.

– Снежана зна тачну меру и не прави егзибиције од својих радова, зналачки ради скице које може и да излаже, али она не прави изложбе својих радова у позоришним представама већ ради костим у функцији лика и карактера – написао је Миодраг Табачки.

Према речима Небојше Брадића, Снежана је одлична у костимографским скицама и занату, воли глумце и зна њихове страхове и сујете. Николај Кољада истиче да је она врло талентована уметница, веома важна и потребна данашњем позоришту. За Кокана Младеновића Снежана је тихи мајстор великог умећа, док је италијански редитељ Андреа Паћото назива краљицом костимографије која је у стању да у костим трансформише било који материјал. Мајкл Дивајн истиче лепоту и неконвенционалност њених костима, а Александар Лукач бележи:

 – Истина је да уметници не иду у пензију и да наша Нена док ово пишем сигурно осмишљава неки нови сценски сан, нову сјајну костимографију која ће донети ко зна којем глумцу по реду „сценску муницију” да погоди своју улогу и осмисли свет који ансамбл колективно ствара.

Питали смо Снежану да нам понешто каже о послу костимографа, а она кратко одговара:

– То је најлепши посао који уз остало укључује и путовања, непрестано усавршавање, дружења са изузетним људима... Али и посао много тежак у овим нашим условима.