Заборављене јунакиње

Суботица – За предане истраживаче наша турбулентна историја 20. века и даље открива неке своје непознате детаље, осветљавајући их из новог угла. „Антифашисткиње Суботице, скојевке, партизанке и афежеовке” др Маргарете Башарагин, управо је студија која на једном месту сакупља део овдашње историје који је у последње време мање предмет интересовања истраживача.

Маргарета Башарагин

‒ Током 2020. године реализовала сам пројекат „Знамените Јеврејке Суботице” и показало се да су многе биле антифашисткиње, херојине, скојевке. Током истраживања видела сам и да у архиву постоје многобројни расути подаци о њиховом мировном антифашистичком деловању, борби за женска права, пре свега право гласа. Истовремено сам сазнала да и у свом породичном стаблу имам антифашистикиње. Знала сам да је моја прабака Марија Маркс, рођена Хорнунг, била затварана у Јасеновацу и митровичком затвору током Другог светског рата, али нисам знала да је имала партизанску споменицу и била у Антифашистичком фронту жена све док нисам наишла на једну њену забележену изјаву. Била је Немица али и антифашисткиња, а њен супруг је био партизан који је погинуо у борбама на Фрушкој гори у Другом светском рату ‒ објашњава др Башарагин своје личне мотиве за рад на овој студији.

У књизи је обрадила ликове 12 жена: Лили Бек Крмпотић, Магда Бошан Симин, Клара Буљовчић Лендваи, Ружа Чизмек Дудашев, Ета Хедрих Кизур, Анка Кмезић Дубајић, Драгиња Лендваи, Софија Малушев Спахић, Босиљка Боса Милићевић, Ида Сабо, Едита Шпицер Хајзлер и Лаула Лола Вол, коју је описала као централну личност радничког покрета у Суботици и која је обешена са својим саборцима 18. новембра 1941. године. Десет од ових жена на демонстрацијама у Београду 1941. године, тешко је рањена и Боса Милићевић која је убрзо умрла, преживело је Други светски рат. Многе од њих су тешко мучене у Жутој кући, а у предратном и ратном периоду извршавале су задатке које им је поверавао партизански и комунистички покрет. Код њих је антифашистичко деловање често повезано и са борбом за права жена и њихово равноправно учешће у друштву.

„Занимљиво је да постоји међугенерацијско повезивање међу женама које су деловале за женска права пре, током и након Другог светског рата. Затим, у међуратном периоду интелектуалке и грађанке са једне и раднице са друге стране сарађивале су у тој заједничкој борби за постизање права и борби против фашизма. После 80 година од свих тих збивања постоји потреба да се поново вреднује њихово деловање, посебно сада када се према фашизму постављамо, питајући се да ли се та појава уопште догодила. А она је све време присутна, само је потребно сензибилисати се на то да је уочимо у нашем свакодневном животу”, каже др Башарагин. Књига је изашла у оквиру пројекта организације „Женске студије и истраживања”, који је трајао шест месеци, те ауторка наводи да је због тога имала времена да обради само 12 биографија. Животне приче хероина ставила је у шири контекст појаве првих женских организација, на тлу некадашње Југославије, Србије и посебно Суботице, те њихове борбе за остваривање женских права.

„Намера ми је била двојака – да на примеру Суботичанки покажем како су феминистичко и мировно деловање жена били међусобно повезани, али и да од заборава отргнем заслужне антифашисткиње Суботице. Због пожртвованости, срчаности, несебичности и мирољубивости антифашисткиња Суботице, позване смо све на одговорност да знање о њима трајно забележимо. Истрајност у захтевима за равноправност свих, без обзира на род, пол, веру, језик, нацију ‒ порука је коју су нам оставиле”, наводи ауторка у свом делу.

Промоцији књиге присуствовали су и историчар Угљеша Белић, Душко Радосављевић, политиколог и председник Савеза антифашиста Војводине, Нела Тонковић, историчарка уметности, и Дејан Мркић, архивиста. „Ми се данас стидимо најсветлијег периода наше историје, када се нисмо помирили са најгорим злом у историји човечанства”, рекао је др Радосављевић, који је заједно са др Белић истакао строгу фактографску заснованост књиге и њен допринос култури сећања. Током разговора о њој често се појављивало питање да ли би данас у нама било толико храбрости колико су имале ове жене, неке од њих и као готово девојчице, да се отворено и ризикујући живот супротставе непријатељу. „Наше време није време таквих захтева већ свакодневних малих битака које водимо за достојанство човека”, рекла је Тонковић.

Башарагин и у закључку дела констатује да се ни данас не зна тачан број Суботичанки, нити њихова имена, које су окупатори погубили, протерали, које су страдале у логорима у Немачкој и Мађарској. Такође се показало да недостаје део грађе, а она која постоји, расута је по архивима, постоји и богата мемоарска грађа и да су то извори који траже поновно вредновање како би се сачувала и наредним генерацијама предала историја о женском и антифашистичком покрету.