Тим који (не) побеђује

Судећи према Уставу Републике Србије, најмоћнија политичка функција је функција председника владе. Било је ситуација у у последњих двадесетак година кад је стварност одговарала Уставу. Зоран Ђинђић као премијер је био најмоћнији човек у Србији, као и Александар Вучић док је био председник владе.

Ипак, највише зарад чињенице да се бира директно на изборима, демократски легитимитет председника државе чини да се и с те функције може неформално имати највећа моћ. Тако је било у време кад је председник био Борис Тадић, тако је и сада кад је председник Александар Вучић. Уосталом, „петооктобарска република” је пала када је Томислав Николић победио Бориса Тадића на председничким изборима, мада је те 2012. било савршено могуће формирати владу без СНС-а где би у таквој кохабитацији Томислав Николић без сумње био (релативно) скрајнут.

На том трагу, опозиција данас као да већу пажњу придаје председничким него парламентарним изборима. Двоје највидљивијих опозиционих председничких кандидата – Здравко Понош и Биљана Стојковић – у кампању су ушли представљајући своје „тимове”. У Поношевом „тиму” су, међу осталим, Синиша Ковачевић, Срђан Драгојевић, Стеван Филиповић и Софија Мандић. У „тиму” Биљане Стојковић пак су, међу осталим, Зоран Радовановић, Божо Прелевић те Недим Сејдиновић.

Поставља се питање каква је сврха ових „тимова”. Колико памтим, током претходних циклуса председничких избора није било ничег сличног овим „тимовима”. Чини се да они функционишу као супституција за суштински непостојеће политичке партије које иза ових кандидата стоје. Када иза себе имаш праву партију, не треба ти „тим”, нарочито састављен од људи који се иначе воле представљати независним интелектуалцима. Док је постојала моћна Демократска странка, њеним кандидатима није био потребан „тим”, исто је важило и за СПС, па чак и за некадашњи ДСС или ЛДП.

Тако би неко наиван могао да помисли да је Александар Вучић као кандидат скоро па „хендикепиран” јер, ето, он за разлику од Поноша или Стојковићеве нема свој „тим”. Али то је, наравно, пука илузија. Вучић има „тим” који не мора да назива „тимом”. Има, наиме, своју партију, односно њено руководство, односно најближе сараднике у које има поверења: од Ане Брнабић преко Марка Чадежа до Томислава Момировића. Има људе који су име и репутацију створили изван политике, а онда прихватили ризик да директно уђу у политику и ту направе неке конкретне резултате.

Новинар недељника „Време” и „Дојче велеа” Немања Рујевић ових дана је забележио да му се озбиљно истањио именик људи које као новинар може да упита за коментар о збивањима друштвеним и политичким јер их је 90 посто политички ангажовано овде или онде мада истовремено види да многим медијима то не смета па их зову као „независне” мислиоце. Ово је тачна и прецизна опсервација. Након што и Понош и Стојковићева изгубе већ у првом кругу, сви горе побројани (Синиша Ковачевић, Срђан Драгојевић, Стеван Филиповић, Софија Мандић, Зоран Радовановић, Божо Прелевић, Недим Сејдиновић) вратиће се у улоге независних уметника и интелектуалаца, блажено неоптерећени чак и когнитивном дисонанцом. Кад би, међутим, Александар Вучић и СНС изгубили, исти ти људи би Брнабићевој, Чадежу и Момировићу „паковали” лустрацију.

Један од разлога зашто је резултат априлских избора толико предвидив је тај што политика није и не може да буде хоби. То не значи да човек не може у неко доба да пређе  у политику из неке друге сфере, али тај „трансфер” мора бити озбиљан. Не може се кокетирати са политиком и рачунати на успех. Политика је посао који тражи целог човека.

У том смислу, формирање „ председничких тимова” само је нова варијанта „списка за подршку” иза Саше Јанковића од пре пет година. Само што је и тај списак био политичнија ствар од актуелних „тимова”, односно био је ближи идеји некаквог партијског оквира од овога што опозиција нуди сада. Нема оперативно успешне политике без добро организоване и „у бази” присутне политичке партије. Кад, међутим, загонетку погрешно поставиш, кад убедиш самог себе да се политика своди на медије, маркетинг и спиновање, а не на рад на терену, онда илузију продужаваш тако што циљаш „фејвове” на „Твитеру”, а не листиће у гласачкој кутији. Разочарање је загарантовано.

Писац и новинар