Живот после НДХ

Судбина преживелих Срба на подручјима где је усташки геноцид био масован и монструозан само успут и фрагментарно помињана је у српској мемоаристици и публицистици, док је у историографији потпуно занемарена.

Послератним комунистичким властима није падало на памет да ураде какву-такву менталну „асанацију терена”. Преживели су остављени да се, у материјалној беди, сами изборе са својим кошмарима и демонима.

Велики број унесрећених који су некако преживели терор, рањени и прогоњени, сведоци злочина, припадници обезглављених или затртих породица или ширих заједница компензовали су свој бол и трауму упадајући у ирационалне просторе ума, у асоцијалност и изолацију, у свет магијских обреда и мистичних ритуала.

Чак двадесетак година после краја рата стање је било катастрофално, о чему нам сведоче шибенски психијатар др Јован Рашковић и београдски архитекта Богдан Богдановић. Њихови записи односе се на средину шездесетих година прошлог века.

Баш у овим крајевима регрутоване су најфанатичније Титове бригаде, па је наоко парадоксално да су тамошње „рањене душе” препуштене себи. Није био проблем ни у томе што су команданти и комесари постали део нове друштвене елите, одабране породице отишле путем колонизације, а остали препуштени себи. Реч је о доктрини комуниста коју Б. Богдановић дефинише као „велики мук, застрашено прескакање теме, реч (Јасеновац) која се смела изговорити само у букетима клишираних крилатица” (Б. Б., „Уклети неимар”, 2011).

Рашковићева прича заснива се на клиничкој пракси, али и на теренском увиду.

– Прошло је скоро двадесет година од завршетка рата. У неким нашим крајевима, посебно у сјеверној Далмацији, Лици, Банији и Кордуну, било је доста осамљених људи који су изгубили у рату цијеле уже породице (Ј. Рашковић, „Луда земља”, 1990).

Овако је др Рашковић почео свој виктимолошки осврт. Он је направио социјално-психолошку  класификацију и дао опис:

„Прву групу су сачињавали осамљени чудаци, скоро пустињаци, без социјалног контакта и потребе за збиљом. Нешто хране су им давали сусједи или удаљенији рођаци. Углавном су боравили у напуштеним каросеријама аутомобила или камиона...

Постоје и осамљеници који бораве у очуваним кућама. Праг и улазна врата исписали су магијским знаковима сличним кинеском или грчком писму. На зидове око дворишта забијају челичне или дрвене штапове обојене разним фарбама. На мале дрвене јарболе љепенком причвршћују птичја и кокошја пера. Понекад о тим штапићима висе мртве, угинуле, осушене змије... Цијели овај инструментариј против зла и урока створио је утисак заштите од злих духова и још горих људи.

Другу велику групу сачињавају осамљеници – затворени људи. Обим њихових комуникација је задовољавајући. Не сматрају их чудацима. Један велики дио ових осамљеника успоставио је нове породице, прихватио је збиљу и социјално се утемељио.”

Тек кад би се „чудаци” нашли на ивици живота, хоспитализовани су, најчешће у умноболницама. Један такав пацијент, којем су усташе убиле четворо деце, транспортован је из Грачаца (Лика) до шибенске психијатријске болнице.

Рашковић каже да је пацијент изгледао окамењен, смирен као камени спавач, укочен, да је изгледао као досељеник из других светова... Није пио, није јео, упорно је држао затворене очи... Дијагноза: кататонија.

– Увијек су ми овакви болесници дјеловали као људска бића која су погасила све елементе реалности и којима је постало неважно све што је везано за живот. Кататонија је вјероватно пројект чистилишта и душевно стање ишчекивања да ли ће све бити заборављено, отписано, да ли ће наићи спасење – нотирао је др Рашковић.

Почетком шездесетих година 20. века Богдан Богдановић се провлачио, у сутон, кроз густу шикару будућег споменичког комплекса у Јасеновцу, проучавајући терен којим ће доминирати његова мегаскулптура Камени цвет. Једва се извукао до насипа, кад је наишао кочијаш на таљигама који је, кад је угледао архитекту, почео да урличе од страха, да се гуши, „завијајући као звер, гласом изван човековог регистра”.

– Становници Јасеновца, који су у току рата били готово сви исељени, по повратку су дуго живели притиснути тешким ирационалним страхом. Ноћу, без велике потребе, нису излазили из кућа које су гдегде биле чак означене неразумљивим одбрамбеним знацима и окићене чудним предметима. Још је гора од опсаде сујеверног страха била морална опсађеност. Причали су ми да им је уклети назив места пратио децу као зла коб: у возу, на летовању, на универзитету, настајала су лака стресања, грчеви ћутања кад би упитани одговорио одакле је родом – пише Богдановић.