Добар рат и понижени мир

Солун - Знамо углавном како ствари иду. Прво креће упорна сатанизација преко медија, па сваколики активизам разноразних невладиних организација иза којих је, уколико се прате путеви новца, лако открити да ипак стоји (углавном иста) влада и тако, миц по миц, у директном преносу једне моћне телевизијске куће на планети почиње неки нови рат. И тако у бескрај.

Тај систем – прво пропаганда па оружје и затирање непожељних, знамо ко је изумео и показао у пракси током Другог светског рата. Све после тога могло би се назвати бледом копијом да развој телевизије током двадесетог века и развој нових медија: интернета и друштвених мрежа током ове прве две деценије новог миленијума, нису порадили толико много на перфидности пропагандне машинерије. Рат се више не зове једноставно рат већ кампања и свака кампања има и свој посебан назив.

Сетила бих се, рецимо, и „Милосрдног анђела”, али то ми данас није тема. Тема ми је питање – шта је пошло наопако са „Добрим ратом”, како су Американци називали своју двадесетогодишњу „кампању” неславно недавно завршену у Авганистану. Неке од могућих одговора нуди и канадски дугометражни документарни филм „Духови Авганистана” Џулијана Шера – управо виђен на 24. Солунском фестивалу ангажованих документарних филмова – у којем су на терену разоткривене многе сломљене наде и лажна обећања у том процесу рата против талибана који се завршио парадоксом – талибанском победом, односно брзопотезним укрцавањем Американаца у авионе и препуштањем власти талибанима у Авганистану.

„Добар рат” се тако на чудесан начин претворио у оно што би српске шаљивџије назвале „џабе сте кречили”. А број страдалих је огроман, једна земља лепих пејзажа готово сасвим разорена, а надалеко чувени „увоз мира и демократије” потпуно пропао. Авганистан је тамо где је и био пре 20 година – под талибанима и њиховим суровим законима. Жене су се вратиле у бурке. Њихова тешко освојена привидна права и слободе, поново су под катанцем. Џулијан Шер, пратећи канадског ратног дописника Грејема Смита, заједно са њим посећује разне људе који су били укључени у обнову земље и сада могу да понуде инсајдерску перспективу о друштвеном и политичком контексту авганистанског живота. На површину излазе дубоке поделе у Авганистану, посебно очигледне кроз перспективу различитих жена које су интервјуисане у филму. У најкраћем, главна тачка гледишта Шерових „Духова Авганистана” може се свести на следеће: талибани су били и остали много јачи него што су то авганистанска влада и западне војске биле спремне да признају. Патња и тешке трауме народа, нарочито жена, настављају се...

Западне војске закувавале су и оно што се догађало и у Ираку, што је негде у коначници резултирало и процватом Исиса и њиховим суровим освајачким налетом широм Блиског истока. О поражавајућим последицама заточеништва жена и деце од стране Исис бораца дубоко и страхотно говори документарац „Имадово детињство” Захавија Санџавија, аутора који већ дуже живи у Шведској. Санџавијев фокус је на ирачком Курдистану, на регион Синџар где живе Језиди, на петогодишњем језидском дечаку Имаду и на његовој окрњеној породици – мајци и баки, јер му је отац још увек негде у заточеништву (ако је уопште жив). И тај фокус је и шокантан и срцепарајући. Имад, његов млађи брат Идан и мајка Газала били су практично робови Исиса. Газала је десет пута била препродавана (силована и злостављана) међу Исис борцима, а њеним синовима у њиховим тек првим годинама живота мозгови су били испрани. Терани су да уче арапски, да носе оружје и да носе арапска имена. Последице свега тога су видне: Имад се не понаша као дете већ као насилни ратник, агресиван је, недруштвен, љут и мрзи и пљује жене, укључујући и своју мајку и баку. Једноставно, петогодишњи Имад само опонаша своје узоре из Исиса уз које је провео неколико година заточеништва. У избегличком кампу за курдске Језиде психолог покушава да му помогне да се врати себи и буде дете, али ће Имад сваки пут одрубити главу лутки Барбики и тако наметати свој став.

Санџави као аутор има храбрости и вештину да тако разорну истиниту животну причу пласира без имало сентименталности, стављајући сву суровост ситуације у којој се налазе његови протагонисти у први план и у сам центар. Гледалац је директно суочен са болним и шокантним искуством које га носи са собом у вртлог. У „Имадовом детињству” избегнути су једноставни одговори, јер су трауме такве да их је готово немогуће савладати. Постепена корекција Имадовог понашања је видна, он је ипак само дете. Његова мајка Газала тешко да ће се икада опоравити од доживљених понижења. Понижен је и мир тек стечен у избегличком кампу. Ово је сјајан документарац који се са веома осетљивом темом носи на елоквентан начин и са великим поштовањем, у потпуности оправдавајући кључну сврху овог филмског медија...