И шта ћемо сад

У тексту духовитог и помало ласцивног наслова „Држ’ се само чврсте моћи” („Политика”, 3. мартa) професор Медицинског факултета у пензији Зоран Радовановић сецира мој текст и, наизглед педантном анализом, проналази сиjасет спорних тачака, истовремено замагљујући суштину. Ради бриге о општој култури и информисаности, загађеној мешавином здраворазумског и идеолошког мишљења, дужан сам да укажем на следеће:

У две централне београдске општине – Старом граду и Врачару – према последњем попису више од половине становника има завршен факултет или вишу школу. Тај број на нивоу читавог града је упола мањи, па се такозвани круг двојке, ма шта о томе мислио „највећи српски епидемиолог”, може сматрати синонимом за просторну сегрегацију.

Не знам зашто је спорна чињеница да, након готово пола века, потомци припадника нижих слојева имају исту шансу да заузму руководеће положаје као и деца рођена у породицама више средње класе? Истина је да су током периода позног социјализма и деца радника, мада ређе него деца стручњака, стицала универзитетско образовање, али упркос томе, руководећи положаји по правилу су били резервисани за оне који су потицали из виших средњих слојева.

Не видим, такође, шта је то уваженог епидемиолога запањило у чињеници да за СНС гласају махом они који су у време њихове власти поправили свој друштвени положај? Ако збуњују општа места, не чуде тешкоће у разумевању захтевнијих детерминистичких веза.

Зато се ваљда некоректном проглашава довођење у везу начина репродукције капиталистичког система и промена у друштвеној структури, односно чињеница да под утицајем промена у капитализму, и с тим повезаног места појединих земаља у светском капиталистичком систему, одређене професије, па и читави друштвени слојеви губе свој некадашњи значај и падају на друштвеној лествици, док се неки други уздижу.

Можда јесте „ружно” подсећати, али је неспорно да је подршка Милошевићу током његовог успона дошла од елитних представника вишег средњег слоја. Тек готово деценију касније – у другој половини деведесетих, долази до израженије диференцијације и политичке поделе у том слоју (што је праћено „прањем биографија”).

Могуће да услед неспособности да раздвоји битно од небитног, уважени професор извлачи речи из контекста. Јасно је, међутим, да му, у основи, сметају критичке опаске о (вишој) средњој класи. Обимна је и разноврсна литература о тој теми, па, сам уверен да ће, с обзиром на исказани ентузијазам за друштвена питања, нешто од тога прочитати и усвојити. Вебер је рецимо, мада свестан свог класног положаја, био веома критичан према класи којој је припадао.

Да је пажљиво читао текст на који се осврће, аутор је могао да примети да бес припадника некадашње елите повезује са осећање да губе, а не да имају, привилеговане друштвене позиције. Управо то и јесте разлог што се грчевито боре да их, упркос структурним ограничењима, политичким каналима поврате. То није ништа необично, као што није нова ни чињеница да социјалне групе, без обзира на  то да ли су реакционарне или не, покушавају да своје интересе прикажу као опште, како би за њихово остварење мобилисали што већи део јавности.

Изгледа да су умор као и суштинска незаинтересованост да се критички – а то није синоним за политичко опозиционарење и политикантско опсенарење – промишља стварност  учинили своје. Тако, у већем делу, коментари губе сваку нит и добијају обрисе пашквиле која нема ама баш никакве везе са тезама изнетим у тексту на који се односи. Уместо тога, простор се користи за изношење политичких ставова и парола из вокабулара политичких кругова којима аутор припада.

На крају, професор жали што му није остало више простора да разјасни све моје теоријске и ине странпутице. Можда би тог простора и било да није улудо протраћен на увредљиве квалификације, невеште инсинуације и позивање на линч каквом сам, по узору на озлоглашене „Одјеке и реаговања”, не тако давно био изложен због изношења, испоставило се тачних, чињеница и закључака које се нису допале јуришницима на синекуре у некој будућој власти. У том погледу трактат професора Радовановића не доноси ништа ново.

Тако наш епидемиолог истражује моје наводно конвертитство. Као и други књишки људи, укључујући и професора Радовановића, надограђивао сам и у извесној мери мењао своја теоријска уверења, као и идеолошке приоритете. Политичке странке поштујем, али не мислим, попут професора, да је однос према њима критеријум за идеолошку доследност, посебно не у Србији. Оне које су остале верне својим изворним оквирима више фактички не постоје. Уосталом, било би пристојно да, пре него се „баци каменом” на друге, професор погледа себе и око себе.

Не зна се ни у каквој је тачно вези са основним текстом помињање мог наводног дистанцирања од више средње класе, као ни и учешће у раду УО РТС. Истина је, међутим, да сам, када год сам могао, покушавао да се дистанцирам од појединих истакнутих представника те класе. Као председник УО РТС чешће него обично сам био у прилици да „из првог реда” посматрам „моралне солунце” како се јагме и отимају за паре, не испуњавају преузете обавезе, користе своје мреже за добијање лукративних уговора, или да за већ обављен посао по два пута узимају хонорар „тежак” као десетогодишња просечна плата запослених у РТС-у, или члана УО РТС-а. Nomina sunt odiosa – посебно ова. Капиталне примерке тих моралних фрески неретко, међутим видим и чујем како попују, ширећи „Вредности” и намећући своју истину.  У том погледу нема много разлике између „позиције” и „опозиције”.

Ценим што професор „брани” свог исписника, али није јасно од кога и од чега? Такође, није јасно ни који извор професор Радовановић има у виду када говори о највећим српским

интелектуалцима, али је извесно да је широј јавности господин Јанковић познат, пре свега, као вешт политичар који је током последњих тридесет година био високи функционер неколико странака и покрета, народни посланик, саветник председника републике, амбасадор у више земаља, па ево сад и кандидат за градоначелника.

И да закључим, дотични кандидат није мој политички противник, јер за разлику од њега и професора Радовановића немам, нити се такмичим за било коју политичку функцију, па немам ни обавезу да, попут професора, пишем текстове по било каквом и било чијем задатку.

(Аутор је професор на Филозофском факултету у Београду)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa