I šta ćemo sad

U tekstu duhovitog i pomalo lascivnog naslova „Drž’ se samo čvrste moći” („Politika”, 3. marta) profesor Medicinskog fakulteta u penziji Zoran Radovanović secira moj tekst i, naizgled pedantnom analizom, pronalazi sijaset spornih tačaka, istovremeno zamagljujući suštinu. Radi brige o opštoj kulturi i informisanosti, zagađenoj mešavinom zdravorazumskog i ideološkog mišljenja, dužan sam da ukažem na sledeće:

U dve centralne beogradske opštine – Starom gradu i Vračaru – prema poslednjem popisu više od polovine stanovnika ima završen fakultet ili višu školu. Taj broj na nivou čitavog grada je upola manji, pa se takozvani krug dvojke, ma šta o tome mislio „najveći srpski epidemiolog”, može smatrati sinonimom za prostornu segregaciju.

Ne znam zašto je sporna činjenica da, nakon gotovo pola veka, potomci pripadnika nižih slojeva imaju istu šansu da zauzmu rukovodeće položaje kao i deca rođena u porodicama više srednje klase? Istina je da su tokom perioda poznog socijalizma i deca radnika, mada ređe nego deca stručnjaka, sticala univerzitetsko obrazovanje, ali uprkos tome, rukovodeći položaji po pravilu su bili rezervisani za one koji su poticali iz viših srednjih slojeva.

Ne vidim, takođe, šta je to uvaženog epidemiologa zapanjilo u činjenici da za SNS glasaju mahom oni koji su u vreme njihove vlasti popravili svoj društveni položaj? Ako zbunjuju opšta mesta, ne čude teškoće u razumevanju zahtevnijih determinističkih veza.

Zato se valjda nekorektnom proglašava dovođenje u vezu načina reprodukcije kapitalističkog sistema i promena u društvenoj strukturi, odnosno činjenica da pod uticajem promena u kapitalizmu, i s tim povezanog mesta pojedinih zemalja u svetskom kapitalističkom sistemu, određene profesije, pa i čitavi društveni slojevi gube svoj nekadašnji značaj i padaju na društvenoj lestvici, dok se neki drugi uzdižu.

Možda jeste „ružno” podsećati, ali je nesporno da je podrška Miloševiću tokom njegovog uspona došla od elitnih predstavnika višeg srednjeg sloja. Tek gotovo deceniju kasnije – u drugoj polovini devedesetih, dolazi do izraženije diferencijacije i političke podele u tom sloju (što je praćeno „pranjem biografija”).

Moguće da usled nesposobnosti da razdvoji bitno od nebitnog, uvaženi profesor izvlači reči iz konteksta. Jasno je, međutim, da mu, u osnovi, smetaju kritičke opaske o (višoj) srednjoj klasi. Obimna je i raznovrsna literatura o toj temi, pa, sam uveren da će, s obzirom na iskazani entuzijazam za društvena pitanja, nešto od toga pročitati i usvojiti. Veber je recimo, mada svestan svog klasnog položaja, bio veoma kritičan prema klasi kojoj je pripadao.

Da je pažljivo čitao tekst na koji se osvrće, autor je mogao da primeti da bes pripadnika nekadašnje elite povezuje sa osećanje da gube, a ne da imaju, privilegovane društvene pozicije. Upravo to i jeste razlog što se grčevito bore da ih, uprkos strukturnim ograničenjima, političkim kanalima povrate. To nije ništa neobično, kao što nije nova ni činjenica da socijalne grupe, bez obzira na  to da li su reakcionarne ili ne, pokušavaju da svoje interese prikažu kao opšte, kako bi za njihovo ostvarenje mobilisali što veći deo javnosti.

Izgleda da su umor kao i suštinska nezainteresovanost da se kritički – a to nije sinonim za političko opozicionarenje i politikantsko opsenarenje – promišlja stvarnost  učinili svoje. Tako, u većem delu, komentari gube svaku nit i dobijaju obrise paškvile koja nema ama baš nikakve veze sa tezama iznetim u tekstu na koji se odnosi. Umesto toga, prostor se koristi za iznošenje političkih stavova i parola iz vokabulara političkih krugova kojima autor pripada.

Na kraju, profesor žali što mu nije ostalo više prostora da razjasni sve moje teorijske i ine stranputice. Možda bi tog prostora i bilo da nije uludo protraćen na uvredljive kvalifikacije, nevešte insinuacije i pozivanje na linč kakvom sam, po uzoru na ozloglašene „Odjeke i reagovanja”, ne tako davno bio izložen zbog iznošenja, ispostavilo se tačnih, činjenica i zaključaka koje se nisu dopale jurišnicima na sinekure u nekoj budućoj vlasti. U tom pogledu traktat profesora Radovanovića ne donosi ništa novo.

Tako naš epidemiolog istražuje moje navodno konvertitstvo. Kao i drugi knjiški ljudi, uključujući i profesora Radovanovića, nadograđivao sam i u izvesnoj meri menjao svoja teorijska uverenja, kao i ideološke prioritete. Političke stranke poštujem, ali ne mislim, poput profesora, da je odnos prema njima kriterijum za ideološku doslednost, posebno ne u Srbiji. One koje su ostale verne svojim izvornim okvirima više faktički ne postoje. Uostalom, bilo bi pristojno da, pre nego se „baci kamenom” na druge, profesor pogleda sebe i oko sebe.

Ne zna se ni u kakvoj je tačno vezi sa osnovnim tekstom pominjanje mog navodnog distanciranja od više srednje klase, kao ni i učešće u radu UO RTS. Istina je, međutim, da sam, kada god sam mogao, pokušavao da se distanciram od pojedinih istaknutih predstavnika te klase. Kao predsednik UO RTS češće nego obično sam bio u prilici da „iz prvog reda” posmatram „moralne solunce” kako se jagme i otimaju za pare, ne ispunjavaju preuzete obaveze, koriste svoje mreže za dobijanje lukrativnih ugovora, ili da za već obavljen posao po dva puta uzimaju honorar „težak” kao desetogodišnja prosečna plata zaposlenih u RTS-u, ili člana UO RTS-a. Nomina sunt odiosa – posebno ova. Kapitalne primerke tih moralnih freski neretko, međutim vidim i čujem kako popuju, šireći „Vrednosti” i namećući svoju istinu.  U tom pogledu nema mnogo razlike između „pozicije” i „opozicije”.

Cenim što profesor „brani” svog ispisnika, ali nije jasno od koga i od čega? Takođe, nije jasno ni koji izvor profesor Radovanović ima u vidu kada govori o najvećim srpskim

intelektualcima, ali je izvesno da je široj javnosti gospodin Janković poznat, pre svega, kao vešt političar koji je tokom poslednjih trideset godina bio visoki funkcioner nekoliko stranaka i pokreta, narodni poslanik, savetnik predsednika republike, ambasador u više zemalja, pa evo sad i kandidat za gradonačelnika.

I da zaključim, dotični kandidat nije moj politički protivnik, jer za razliku od njega i profesora Radovanovića nemam, niti se takmičim za bilo koju političku funkciju, pa nemam ni obavezu da, poput profesora, pišem tekstove po bilo kakvom i bilo čijem zadatku.

(Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista