Дијебедо Франсис Кере добитник Прицкерове награде

Дијебедо Франсис Кере, овогодишњи Прицкеров лауерат, уједно је и први добитник ове престижне награде за архитектуру који долази са афричког континента. Рођен у Буркини Фасо, овај педесетшестогодишњи архитекта школовао се у Европи и САД, живи у Берлину, градио је подједнако и по Африци, Европи и САД, а како је рекао у свом првом разговору за Би-Би-Си, након што је примио вест о признању, част која му је указана за њега је била велико изненађење.

У самом саопштењу жирија каже се да је Кере, архитекта, предавач и друштвени активиста, познат по томе што трансформише читаве заједнице својим грађевинама, дајући им тако снагу да напредују.

„Кроз своју посвећеност и тежњу ка друштвеној једнакости и правди и посредством интелигентне употребе материјала из локалних средина, а зарад повезаности и укључености у природно окружење, он помаже земљама на маргини, оптерећеним ограничењима и недаћама, гради тамо где инфраструктура недостаје. Подиже савремена школска здања, здравствене објекте и оне за становање, јавне зграде и просторе, и то тамо где је ресурса мало, док вредност самих грађевина превазилази њихова изражајност”, каже се у званичном образложењу и истиче да је поетичан начин манипулације осветљењем карактеристика свих његових радова.

Како наглашавају страни медији, његов пут до врха био је све само не лак. „Архдејли” износи неколико података о његовом животном путу, почевши од рођења у селу Гандо, у окружeњу које није имало ни водовод, ни струју, па до тога да је био први међу својим комшијама који се уписао у школу. Он сам је о томе рекао: „Одрастао сам у заједници у којој није било обданишта, али где вам је заједница била породица. Сећам се собе у којој би нам моја бака причала приче уз слабо осветљење, а ми бисмо се склупчали једни уз друге и њен би нас глас обгрлио, чинећи нас блиским на безбедном месту. То је био мој први доживљај архитектуре.”

У Берлин се преселио 1985, добивши школарину за тесарски занат, где је, похађајући вечерњу школу, научио да прави намештај. Десет година касније добио је још једну стипендију – овога пута за студије архитектуре, такође у немачкој престоници, где је и дипломирао. Непрофитну организацију која данас носи име Фондација „Кере” основао је 1998. и њена једина улога била је спровођење пројеката у родном месту Ганду, а 2005. основао је и студио, који тренутно има огранке и у Буркини Фасо и у Немачкој. Не чуди да је прво што је 2001. још као студент пројектовао била управо основна школа у родном месту, која је 2004. награђена престижном наградом „Ага Кан” и 2009. Светском наградом за одрживу архитектуру. Здање је подигао од глине, упркос неповерењу локалног становништва према том материјалу. „Направили смо од глине циглу и ставили је у кофу воде, где је остала пет дана. Након тога смо је извадили и била је и даље чврста, непромењена. То је било довољно убедљиво”, причао је касније Кере о том случају.

Оно по чему је такође цењен јесте труд да у сам процес подизања зграда и простора које пројектује укључи локално становништво, чиме је успевао да постигне то да на градилиштима његових објеката ради на стотине људи. У овом тренутку сва његова здања у Африци подижу они које је он за то обучио у претходним пројектима.

Осим праксе, Кере се успешно бави и теоријом. Стручно се усавршавао на Харварду и Јејлу, а од 2017. професор је на Техничком универзитету у Минхену. Први је Африканац који је исте те године, на позив лондонске галерије „Серпентајн”, дизајнирао њен павиљон, и то по угледу на дрвеће из Ганда, а дизајнирао је и за познати музички калифорнијски фестивал „Коачела”.

Осим свега поменутог, Кереа, чије име Дијебедо на његовом матерњем језику значи „онај који је дошао да организује ствари”, можда најбоље описује још један пасаж из официјелне одлуке жирија: „У времену кризе, у добу променљивих вредности и генерација, он нас подсећа на то шта је то било, а и несумњиво ће наставити да буде, угаони камен праксе у архитектури: осећај за заједницу и квалитативни наратив – оба је у стању да изнова изнедри имајући и саосећања и поноса. На тај начин потврђује идеју да архитектура може бити извор дуготрајне среће и задовољства.”