Вакцинација некад и сад

Пишем ове редове јер желим да с читаоцима поделим узбуђење које сам осетио кад сам у емисији под називом „Задах пролећа ’72” о збивањима у Југославији у току епидемије вариоле вере, протканој стручним коментарима, на каналу РТС 1 видео себе као младог лекара, како пре 50 година у својој стоматолошкој ординацији вакцинишем грађане против вариоле вере. Била је то Секторска амбуланта дома здравља, тада званог „Борис Кидрич”, која се налази у Ломиној улици.

Цела амбуланта тада је радила као вакцинални центар, укључујући лекаре опште праксе, све особље и мене као стоматолога. У тој ситуацији није се знало за радно време, вакцинисали смо од шест сати ујутру па докле год је било пацијената, свакодневно, до краја епидемије. Знали смо само почетак вакцинације, а крај су одређивали грађани, поготову они који су журили на посао и због којих смо почињали вакцинацију рано ујутро, али и они који су долазили после посла.

Подсетивши се свих збивања приликом давања вакцина и данас, када имам 88 година, чудим се одакле нам толика енергија да све то издржимо. Жао ми је што данас, током пандемије ковида 19, вакцинација не напредује темпом као у оно време, кад смо за један дан успели да вакцинишемо 350.000 Београђана.

Успео сам да сачувам кадар из поменуте емисије на којој се види стоматолошка ординација у којој се налазимо пацијент, сестре Блаженка и Вукица и ја.

Не поновило се.

Прим. др Миодраг М. Илић,
пензионер ДЗ „Савски венац”