У сваком послу прво треба бити човек

Са великим нестрпљењем очекује се премијера опере „Владимир и Косара”, савременог новосадског композитора Стевана Дивјаковића, у оквиру програмског лука „Сеоба”, европске престонице културе, заказана за вечерас, од 20.22 часа на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Све се одвија у знаку обележавања 161. годишњице постојања овог позоришта, у моменту када је Српска Атина европска престоница културе, а Дивјаковић је и овогодишњи добитник Фебруарске награде Новог Сада. Прва реприза заказана је за 29. март у 19.00 часова, а карте су распродате у рекордном року. Када је реч о историјском контексту опере „Владимир и Косара”, композитор изричито наглашава да је ово дело „пре свега љубавна прича са некадашњег дукљанског простора”. Стеван Дивјаковић је током вишедеценијског рада створио значајан композиторски опус. Од циклуса соло песама на поезију Јована Дучића, Десанке Максимовић и Иве Андрића, дела за оркестар хармоника, потом за клавир, гудачки и симфонијски оркестар, компоновао је и два балета „Предсмртна љубавна песма” и „Бановић Страхиња”. У области примењене музике стварао је за познате драмске представе „Мурлино Мурло”, „Ревизор”, „Поп Ћира и поп Спира”, „Мрешћење шарана”, „Ожалошћена породица” итд. Дивјаковић је био директор новосадске музичке школе „Исидор Бајић”, потом управник СНП-а у Новом Саду и уметнички директор НОМУС-а.

Пратите будно завршне припреме пред премијеру, какви су утисци док гледате како заиста оживљава на сцени ваше дело?

Опера „Владимир и Косара” концертно је изведена 2017. у СНП-у, и исте године у Београду. Овог пута било је велико задовољство радити како са редитељем Александром Николићем, тако и са диригентима Дианом Чобановим и Микицом Јевтићем. Како је подела направљена са алтернацијама три сопранисткиње изводе Косару и то: Марија Јелић, Дарија Олајош Чизмић и Верица Пејић. Улогу Владимира изводе тенори Стеван Каранац и Марко Живковић, као и многи други солисти. Присуствовао сам готово свим пробама са великом радошћу. Компоновао сам оперу „Владимир и Косара” у жељи да јединственим, универзалним музичким језиком понудим савременом човеку актуелна питања и одговоре из садашњости и прошлости. Било би ми велико задовољство да ова опера СНП-а наступи у Београду, као и у окружењу, у Бугарској, Црној Гори, Албанији, Северној Македонији итд.

Како сте ви доживели причу о Владимиру и Косари, које изворе сте користили?

Либрето ове опере написао сам по истоименој драми Петра Прерадовића и трагедији „Владислав” Ј. С. Поповића. Легенда о љубавној причи Владимира и Косаре инспирисала је многе писце попут поменутог Петра Прерадовића и Ј. С. Поповића, ту је и Лаза Лазаревић, Стеван Сремац и многи други. У њиховим драмама, приповеткама, као и либрету Прерадовића спознао сам духовну љубав Владимира и Косаре, као и Владислављеве пожуде за влашћу, посебно кад каже: „Шта је мени убити човека.” Владимир се моли за свој народ и жртвује се за своје Дукљане. Владиславу је мач вера, да би се на крају питао ко је то он и у шта се претворио, тражећи опроштај од Бога. Веома је важно и што мени пуно значи јесте окупљање верника православне, католичке и муслимаске вероисповести 4. јуна у Елбасану, у Албанији, јер се тог дана износе мошти Светог Јована Владимира, служећи се литургија на српском језику, а била је и у исто време и на албанском језику.

Колико вам значи ова најновија Фебруарска награда и где сте остварили најбоље резултате водећи велике институције и фестивал?

Поносан сам на све награде које сам до сада примио, а то су: прва награда Европске радио-дифузне уније за композицију „Свечана Увертира” за симфонијски оркестар, која је извођена у многим земљама Европе, исто тако ми је драга и Повеља Новог Сада, Октобарска награда Новог Сада, признање „Петар Коњовић” за стваралаштво од националног значаја, као и друге, а Фебруарска награда Новог Сада мени је посебна, јер је примам у години када је град европска престоница културе. Лично сам увек доживљавао мој Нови Сад градом културе, а Европа је потврдила те вредности које он одувек има. Трудио сам се где год да сам радио, да будем човек! За мене је то највећи успех и резултат у институцијама у којима сам био ангажован.

У чему данас проналазите изазов када је реч о вашој музици?

Инспирацију у компоновању сам налазио у поезији Дучића, Андрића и многих других српских песника и писаца. Мој композиторски опус, од соло песме па до најсложеније музичке форме ‒ опере, јасно указује на потребе мог стваралаштва да у датом тренутку своје осећање пренесем на нотни запис. Бићу слободан да кажем да су тренуци у ослушкивању композиције у тишини, гледајући у партитуру, чаробни. Поред праизведбе опере у оквиру програмског лука „Сеобе”, 17. фебруара је изведена моја нова композиција „Балканска фантазија”, на трећем концерту у серији наступа Војвођанског симфонијског оркестра, под називом „The Best of Novi Sad”.

Премијерна подела и уметнички тим

Оперу „Владимир и Косара” режираo je и сценографију осмислио Александар Николић, кореографију је урадио Александар Илић, костиме Сенка Ранисављевић, а дириговаће гост из Бугарске Диан Чобанов. Косару пева Марија Јелић, оперска звезда која је у претходној години наступала са Пласидом Домингом, Елином Гаранчом, Хозе Куром, а имала је и солистички концерт у Карнеги холу. Стеван Каранац ће наступити у улози Владимира, а Бранислав Станков и Васа Стајкић ће играти Владислава и цара Самуила.

Љубав Владимира и Косаре са дукљанског простора

Крст који се чува у братству Андровића, поред Бара у Црној Гори, везан је за дукљанског кнеза Владимира (980‒1016), чија се престоница налазила у Скадарској Крајини (манастир Острос ‒ Пречиста Крајинска). У рату са македонским царем Самуилом 997. године, кнез Владимир је заробљен и одведен у тамницу у Преспи. У лепог дукљанског кнеза заљубила се ћерка цара Самуила, Теодора (Косара), он јој се учини ,,слађи од меда и саћа” и каза оцу да ће скочити у језеро, ако је не да за Владимира. Убрзо су се венчали и живели у дворцу, недалеко од манастира Пречиста Крајинска на Скадарском језеру. Цара Самуила након смрти наслеђује Владислав, који убрзо позива кнеза Владимира да га посети у Преспу, као знак да му се ништа неће догодити, шаље му златни крст. Знајући да је Владислав превртљив, кнез Владимир затражи да му пошаље дрвени крст, јер ,,на њему је Спаситељ разапет”. Владислав упути три монаха са дрвеним крстом, али чим је Владимир дошао у Преспу, био је убијен на вратима цркве. У тренутку погубљења имао је дрвени крст у рукама и са њим је и сахрањен у Преспи. Косара је његово тело пренела у манастир Пречиста Крајинска, замонашила се и, по њеној жељи, сахрањена је покрај кнеза. Кнез Владимир је проглашен за свеца.