Демографија кроз читуље

Ми који смо у поодмаклим годинама „Политику” углавном читамо отпозади. Некада због Спортске рубрике, која се тамо налазила, а сада због читуља. Нажалост, тамо све чешће наилазимо на позната лица, што је и природно.

Сасвим случајно, почео сам да обраћам пажњу на ожалошћене и кроз неколико година дошао до фрапантног закључка, а то је да Србија рапидно одумире. Код преминулих који би по години рођења требало да имају и праунуке као ожалошћени се појављује тек понеки наследник, којих у трећем колену скоро и да нема. Приметио сам да је код неких категорија, порекла и занимања, стање колико-толико подношљиво, али их нећу навести. Нисам демограф, нити сам о овоме водио статистику, али емпиријски утисак је више него јасан. То могу посведочити и личним примером, где од нас шесторо деце, стицајем здравствених и трагичних околности, само нас троје имамо потомство. Такође, међу ожалошћенима доминирају особе женског пола.

Ово мора да буде аларм за све који у овоме могу да помогну или о томе одлучују, да данас за Србију нема пречег задатка од биолошке обнове. Хитно се мора подстицати наталитет, не само економски, већ и кроз реафирмацију породице, брака и патриотизма. Наша држава неће постати моћна и просперитетна ако нема биолошку будућност. Такав демографски курс су применили Албанци на КиМ, где су у кратком раздобљу, од око 400.000 становника, прешли милион. Увек се сетим да је разлог бекства једне школске другарице која је побегла од куће и ноћила код моје сестре био уговорени брак, с обавезом да роди најмање шесторо деце, а она је желела да студира глуму у Београду. Срећом, успела је.

Када смо код читуља, упутио бих неколико замерки у вези с поступцима који по мом мишљењу нису примерени кад је реч о онима који их објављују. Ако је сасвим прихватљиво да се за преминулог наведу титуле, функције и признања, сматрам да ожалошћена лица не би требало да наводе своје академске титуле, звања и сличне податке. Не жале покојника титуле, већ сродници. Има и некаквих немуштих читуља, типа „Поздрав Крци од Шомија”, без фотографије или било каквог другог знака на кога се односе. Неуместан је и поступак породице која изда читуљу родитељу с именима деце, а у некој следећој се појави неко друго дете, које изражава жалост за истим родитељем. Очито је реч о детету из претходног брака или везе, па сматрам да је поступак „основне” породице непримерен. Ненавођење имена снаја или зетова међу ожалошћенима је скоро уобичајено, али ме чуди да многи не помињу ни унучад, иако је веза деда и баба с унуцима често јача него с децом.

Слободан Зечевић,
Крагујевац