Demografija kroz čitulje

Mi koji smo u poodmaklim godinama „Politiku” uglavnom čitamo otpozadi. Nekada zbog Sportske rubrike, koja se tamo nalazila, a sada zbog čitulja. Nažalost, tamo sve češće nailazimo na poznata lica, što je i prirodno.

Sasvim slučajno, počeo sam da obraćam pažnju na ožalošćene i kroz nekoliko godina došao do frapantnog zaključka, a to je da Srbija rapidno odumire. Kod preminulih koji bi po godini rođenja trebalo da imaju i praunuke kao ožalošćeni se pojavljuje tek poneki naslednik, kojih u trećem kolenu skoro i da nema. Primetio sam da je kod nekih kategorija, porekla i zanimanja, stanje koliko-toliko podnošljivo, ali ih neću navesti. Nisam demograf, niti sam o ovome vodio statistiku, ali empirijski utisak je više nego jasan. To mogu posvedočiti i ličnim primerom, gde od nas šestoro dece, sticajem zdravstvenih i tragičnih okolnosti, samo nas troje imamo potomstvo. Takođe, među ožalošćenima dominiraju osobe ženskog pola.

Ovo mora da bude alarm za sve koji u ovome mogu da pomognu ili o tome odlučuju, da danas za Srbiju nema prečeg zadatka od biološke obnove. Hitno se mora podsticati natalitet, ne samo ekonomski, već i kroz reafirmaciju porodice, braka i patriotizma. Naša država neće postati moćna i prosperitetna ako nema biološku budućnost. Takav demografski kurs su primenili Albanci na KiM, gde su u kratkom razdoblju, od oko 400.000 stanovnika, prešli milion. Uvek se setim da je razlog bekstva jedne školske drugarice koja je pobegla od kuće i noćila kod moje sestre bio ugovoreni brak, s obavezom da rodi najmanje šestoro dece, a ona je želela da studira glumu u Beogradu. Srećom, uspela je.

Kada smo kod čitulja, uputio bih nekoliko zamerki u vezi s postupcima koji po mom mišljenju nisu primereni kad je reč o onima koji ih objavljuju. Ako je sasvim prihvatljivo da se za preminulog navedu titule, funkcije i priznanja, smatram da ožalošćena lica ne bi trebalo da navode svoje akademske titule, zvanja i slične podatke. Ne žale pokojnika titule, već srodnici. Ima i nekakvih nemuštih čitulja, tipa „Pozdrav Krci od Šomija”, bez fotografije ili bilo kakvog drugog znaka na koga se odnose. Neumestan je i postupak porodice koja izda čitulju roditelju s imenima dece, a u nekoj sledećoj se pojavi neko drugo dete, koje izražava žalost za istim roditeljem. Očito je reč o detetu iz prethodnog braka ili veze, pa smatram da je postupak „osnovne” porodice neprimeren. Nenavođenje imena snaja ili zetova među ožalošćenima je skoro uobičajeno, ali me čudi da mnogi ne pominju ni unučad, iako je veza deda i baba s unucima često jača nego s decom.

Slobodan Zečević,
Kragujevac