Глума као културна мисија

Педесета је година уметничког рада глумице Раде Ђуричин. Драмска уметница, посебног шарма, током богатог и дугог уметничког века остварила је око 100 позоришних, филмских и телевизијских улога.

Рада Ђуричин је из Вршца и веома везана за родни град. А њени Вршчани и данас памте да би се, као у Фелинијевим филмовима, време зауставило када би сокаком прошла лепа кћи проте Маринка, по коме је много година касније једна улицадобила име.

Рада Ђуричинје, давне 1953. године, дошла у Београд да упише књижевност.Годину дана касније правила је интервју са глумцем Павлом Минчићем који ју је наговорио да промени професију. На Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је 1958. године у класи Јосипа Кулунџића, заједно са Ружицом Сокић, Николом Симићем, Батом Живојиновићем, Радмилом Андрић... Исте године имала је сценски деби у Народном позоришту у Београду, у главној улози у представи „Дневник Ане Франк”, захваљујући редитељу др Хугу Клајну.Глума је, ипак, није одвојила од књижевности и новинарства. На Филолошкомфакултету дипломирала је 1961. годинеи повремено се, у глумачкимпаузама, окретала радио и телевизијском новинарству.Члан Југословенског драмског позоришта постала је1959. године. Ангажовао ју је велики песник и ерудита Милан Дединац, са поносом истиче Рада Ђуричин.

– Нисам ни свесна да је прошло пола века од мог првог професионалног позоришног наступа. Још увек радим, имам представе, путујем на разна гостовања, играм у телевизијским серијама,неке мање улоге у филмовима... Сећам се, када сам дошлау ЈДП Славко Симић ме је срео испред „Мањежа” и рекао ми: „Млада колегинице ако у животу одиграте три, четири, пет улога које волите, а воле их и они који вас гледају, онда знајте да сте успели.” Чудила сам се: само четири, пет улога?! Данас када се сумирају резултати, управо толико издвојим. Прву улогу – Ану Франк, у ЈДП-уОфелијуса Бранком Плешомкао Хамлетом, Александру Колонтај,госпођу Шандебиз у култној представи „Буба у уху”..., сарадњу са много великих глумаца и редитеља – каже наша саговорница.

Заштитни знак Раде Ђуричин ипак је представа „011”, а њен лични писац Момо Капор. Са овом представом и партнером Мишом Јанкетићем пропутовала је цео свет.Поред тога, Рада Ђуричин се кроз свој професионални рад трудила да покрене и питања везана за хуманизацију мушко-женских односа. Кроз телевизијску серију „Мушки род–женски род”, монодраме„Страх од летења”, „Катарина Ивановна”...

У издању СлободанаМашића објављена је и њена књига„Тајна црне руке”, дневник једне глумице у којој је бележила све што се догађало на пробама истоимене представе која је, у режији Љубише Ристића, изведена 1983. године.

За дебитантску улогу у филму „Жена у црном” добила је награду у Пули. И поред тога што јој је прорицанабогата филмска каријера, играла је само у петнаестак филмова.

Рада Ђуричин, како нам открива, имала је много неостварених жеља, али додаје:

– Много тога се и остварило, био би грех када бих се жалила. Наш посао је многостран.Поред улога које играмоимамо и неку врсту културне мисије.И чини ми се да је битно да кроз наш рад, као и кроз друштвено деловање будемо носиоционога што се зове културни посленик, да је и то важан и неотуђиви део нашег јавног рада – подвлачи Рада Ђуричин.