Звук и боја на сликама

Специјално за „Политику”
Беч – Паул Кле је обогатио глобалну уметничку ризницу завештањем од девет хиљада довршених радова. Током свог плодног креативног живота бавио се и музиком и опробао се као писац, истраживач, занатлија, филозоф, академски професор и проналазач. Определио се за сликарство тек по откривању Делонеове теорије о бојама (1912) чије је поглавље „Светлост” превео за часопис „Олуја”, а највећи значај на његов уметнички развој извршило је пропутовање кроз Тунис са Лујом Моајеом и Аугустом Макеом (1914). Живописна атмосфера и лењо афричко сунце које је ужарене пределе бојило топлим колоритом, отеле су Клеу крик из груди: „Ја и боја смо једно… Ја сам сликар!”

Из тог туниског периода потичу његови најлепши акварели – „Апстракција једног мотива из Хамамета”, „Црвене и беле куполе”, „О мотиву из Хамамета” – све три из 1914. Иако су композиције ових акварела израђене апстрактном или фигуративном техником, на њима се ипак са лакоћом препознају мотиви из Туниса.

У лепоти вишедеценијског стваралаштва уметника који се прославио ведрим и складним композицијама, може се уживати на ретроспективној изложби „Паул Кле – игра форми” која се до половине августа приказује у бечкој Албертини и на којој је показано 151 сликарево дело. Окосницу изложбе чине експонати из фондације Арт Траст II Карла Ђерасија. До краја године, 67 Клеових дела из ове фондације прећи ће на „трајну позајмицу” у ризницу Албертине, а још 35 ће постати део сталне поставке Музеја модерне уметности у Сан Франциску.

Изложба која је настала захваљујући кооперацији ове две уметничке институције, организована је у част Ђерасијевог 85. рођендана. Карло Ђераси, Аустријанац, прослављени је професор хемије стенфордског универзитета и творац прве оралне контрацептивне пилуле (1951), и аутор 1200 научних радова. Већ четрдесет година прикупља уметничка дела Паула Клеа, Едгара Дегаа, Жана Дибифеа, Алберта Ђакометија, Хенрија Мура и Пабла Пикаса.

Остварењу пројекта својим позајмицама су допринели и Музеј уметности из Базела, Колекција Нордрајн и Вестфален, Центар Паула Клеа из Берна, Музеј Шпренгел из Хановера, париски Центар Помпиду, као и мноштво приватних колекционара.

Изложба представља седам фаза Клеовог стваралаштва: ране године, илустраторску делатност са Алфредом Кубином, путовање кроз Тунис, вајмарски Баухаус, Баухаус школу у Десау, „обезуметњену” уметност и позне године.

Сем сликарима и мултимедијалним уметницима, Паул Кле је након смрти 1940. године постао надахнуће и савременим композиторима и извођачима класичне, џез и поп-музике. Као дете оперске певачице и професора музике, растао је уз звуке класичних композиција према којима је читавог живота осећао слабост. Иако се поред великог колебања између каријере виолинисте и сликара одлучио за ову другу, Клеа музичка жица никада није напустила. У својим делима повремено прави спону између насликаних мотива, поезије и партитура, цитирајући делове класичних балада и оперских арија. Нарочито се враћа мелодијама из свог породичног дома – Баховим фугама и Офенбаховим „Хофмановим причама” – а касније, иако не крије своје неразумевање за модерну композицију, склапа пријатељства са Белом Бартоком, Паулом Хиндермитом и Арнолдом Шенбергом.

(/slika2)„Клеово бављење уметношћу кулминирало је у интерпретацијама полифоније; слажући различите наносе боја и дозвољавајући им да се преплићу, створио је полифоничну ликовну структуру вишег реда која је свакако дозвољавала слободну интерпретацију партитура.” („Музика у животу Паула Клеа”, Паул Кле центар, Берн.) Неодољива чар „мелодије” Клеовог вишеслојног сликарства, инспирисаног Баховим фугама, не оставља равнодушним произвођача клавира Стенвеј који му за живота (1938) одаје почаст лимитираном серијом клавира која носи његово име. Један од првих купаца Стенвејевог модела „Паул Кле” је Владимир Хоровиц.

У двадесет седмој години Кле се жени баварском пијанисткињом Лили Штрумпф и настањује се у Минхену где се придружује експресионистичком покрету „Плави јахач”. Поред савременика и блиских пријатеља – Јавленског, Кандинског и Марка – на Клеа 1910-их велики утицај врше цртежи његовог синчића Феликса. Та дечија једноставност представљања „озбиљне” стварности, оптимизам и радосне боје учиниће да се окрене једноставним, али ништа мање експресивним, мотивима и композицијама. Ведрина ће се ширити његовим платнима и почетком Првог светског рата, што га сврстава у политички најнезаинтересованије уметнике свога доба.

Паул Кле почиње да предаје на Баухаус школи 1920. на позив оснивача вајмарског Баухауса Валтера Гропијуса. Његова специјалност су коричење, текстил и техника осликавања стакла, а држи, баш као и Кандински, и предавања из теорије боје и форме. Све више се окреће деконструктивизму и, након десет година, због конфликта између посла и уметничке делатности, сели се у Диселдорф у којем, иако предаје на тамошњој Баухаус академији, има много више времена за сликање. Доласком националсоцијалиста на власт (1933), Кле је принуђен да емигрира у Швајцарску јер је, заједно са немачким експресионистима, окарактерисан као „промотор дегенеричне, неуметничке, јеврејске уметности”. Његова дела се заплењују, многа и спаљују.

Последњих пет година живота, Кле ће у Швајцарској насликати преко 1000 дела која одликују јасне линије и оштри контрасти боја. Свет га памти како по изванредном примењивању теорије физиогномике, и експерименталним студијама – такозваним карактер-карикатурама, тако и по незаинтересованости за аутопортрете и мајсторском поигравању формама и колоритом.