​Било једном на Западу

КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА

Феномен цивилизације, како то уочава Режис Дебре, представља један наднационални појам који подразумева стремљења ка ширењу и освајању (пре свега у културолошком смислу), насупрот културе, чији су домети више локални (национални) и ограничени, усмерени ка неговању и очувању своје јединствености. САД, као предводница западне цивилизације (скоро већ један век) у погледу материјалне, али и нематеријалне моћи, још једном као и много пута раније намеће свету обрасце понашања настале као производ локалних друштвених односа и покрета. Реч је о феномену културе поништавања (Cancel culture) која у јеку руских војних дејстава у Украјини добија свој међународни замах, где западна цивилизација узвраћа ударац свом „вечитом” противнику поништавањем руске културе и уметника.

Први на мети тог хладног рата нашао се руски диригент Валериј Гергијев, вишедеценијски уметнички директор Маријинског театра у Санкт Петербургу, а чија каријера далеко превазилази границе своје земље. Амбасадор руске музике и неуморни путник с најгушћим распоредом у свету музике, Гергијев наступа широм планете (нажалост исувише мало у Србији) предводећи највеће оркестре и солисте света (из Минхена, Лондона, Ротердама, који има и фестивал у његову част, Беча, Париза, Њујорка итд.). Међутим, уске везе Гергијева с руским председником и подршка његовој политици често су изазивале негодовања и протесте у поменутим градовима. Подршка руској интервенцији у његовој родној Осетији и суседној Абхазији, али и концерт у Цхинвалу, сагласност с усвајањем закона против истополних заједница, потом подршка интервенцији у Сирији и концерт у ослобођеној Палмири, као и учешће на отварању Зимских олимпијских игара у Сочију, неке су од тема које су оптерећивале западну јавност до сада. Ипак, у освит недавно отпочетог рата, његово име (уз сијасет других сународника) поново испливава у први план медија и политичких лидера који врше притисак и ултиматуме да се јавно одрекне рата и Путинове политике како би могао даље наставити своје концертне активности. Како је његово ћутање процењено недовољним, уследила је киша осуда и отказивања широм планете, најпре низ наступа у Карнеги холу с Бечком филхармонијом, а потом и отпуштање с места музичког директора Минхенске филхармоније. Но, прапочетак овог „поништавања” Гергијева догодио се у Милану (где је дириговао на премијери Пикове даме Чајковског), чији је градоначелник Ђузепе Сала у заједничкој изјави с интендантом Скале, Домиником Мејером, (први) позвао руског маестра да се јавно изјасни и осуди рат. То је уједно био и последњи његов наступ на Западу, а игром судбине били смо и сведоци тога, о чему извештавамо с лица места у наредним редовима.

Нова продукција ретко извођене Пикове даме у славној миланској опери, музички је у потпуности поверена управо Гергијеву као изврсном познаваоцу домаћег репертоара, који овог пута није повео свој оркестар, али јесте певаче. Скоро целокупна певачка подела је русофона, а реч је о садашњим или некадашњим солистима Маријинског театра. На уласку у дворану громогласни аплауз публике заглушује неколицину звиждука с балкона, који у наставку вечери у потпуности нестају у корист овација. За пултом он суверено држи равномеран однос између сцене и оркестра, утискујући пуно музикалности у звучно ткиво ансамбла којим управља. Увертира отпочиње једним одмереним темпом, који допушта слушаоцу да у потпуности ужива предигру трагичне драме која се најављује мрачним и меланхоличним спајањем деоница гудача и дрвених дувача, пре свега кларинета и фагота. Синхронизација инструменталиста и хориста је потпуна, међутим, како представа одмиче, неумољива Гергијевљева палица (чувени „штапић”) намеће све интензивнији темпо који уме да надмаши ритам солиста, али зна зауздати жар како би се ускладила са свим певачима. Најзад, изразита и изражајна употреба лимених дувача исцртава обрисе трагедије резонантним и упечатљивим ударцима тимпана, чија звучна масивност и тромост помало тежи над галантним плесовима у другом чину.

Сценска поставка је поверена немачком редитељу Матијасу Хартману, који актуелизује радњу и премешта је из дворца Катарине Велике у неодређено време и место, простор окупан тамом у којем костими и сценски елементи одсликавају временску пропустљивост између прошлости и садашњости. Приповедачка нит прати идеју самог Пушкина у којој је лик грофице, коју зову Пикова дама, главни (споредни) и свеприсутни лик, а не несрећни Херман, замењујући чак и царицу на подијуму током сцене химне. Међутим, упркос овој релевантној паралели која происходи из текстуалног предлошка, визуелни наратив се чини некохерентним и несувислим. Покретни и окретни троугаони објекти на којима су огледала, неонска светла и кожни штоф, стављају акценат на игру светлости и таме, смештајући причу у контрастни црно-бели тоналитет који јој и приличи. Ипак, спој некомпатибилних елемената и недоследност у погледу сценских избора отежава гледаоцима праћење и разумевање представе.

Нажмидин Мављанов наступа у улози страственог коцкара и страдалника Хермана, врло ангажовано певачки својим ватреним и драмским гласом који испуњава у потпуности простор, додуше уз помоћ изванредне акустике Миланске скале. Звучна пројекција осцилира у интензивнијим деоницама с незнатним потешкоћама у интонацији, али не угрожава јасноћу изговореног текста и мелодије.

Асмик Григоријан, која сарађујући с Гергијевом наставља корацима свога оца Гегама Григоријана, тумачи Лизу с доста снаге и драмског набоја у гласу. Висине су обојене вибратом и металним тембром, међутим фразирању недостаје суптилности иако пиано деонице садрже лиричке осећајности.

Јулија Герцева је у улози мрачне грофице, некадашње Московске Венере, чија је лепота увенула, али не и тајне које чува. Њен мецосопран се ослања на чврст и стабилан доњи регистар, обојени и обли тон којим умешно нијансира своју фразу. Изговор француског је коректан (са све носним вокалима), међутим, пројекција гласа у висинама је неконтролисана, оштра и дрхтава.

Од кнежевског двојца, гроф Томски (Роман Бурденко) најпре се истиче сонорним и светлим баритоном, с елегантним држањем и фразирањем. Беспрекорна прозодија се ослања на масне и потковане дубине, за разлику горњег дела теситуре где jе глас стегнут и мање еластичан. Алексеј Марков као специјалиста улоге кнеза Јелецког пева с пуно топлине и заобљености у свом пунозвучном изразу.

Строга, али правична публика миланске Скале стојећим овацијама поздравља музички део уметничког састава представе, укључујући и Гергијева, за разлику од редитеља Хартмана, којем су упућени громогласни звиждуци.