​Bilo jednom na Zapadu

KULTURA PONIŠTAVANjA

Fenomen civilizacije, kako to uočava Režis Debre, predstavlja jedan nadnacionalni pojam koji podrazumeva stremljenja ka širenju i osvajanju (pre svega u kulturološkom smislu), nasuprot kulture, čiji su dometi više lokalni (nacionalni) i ograničeni, usmereni ka negovanju i očuvanju svoje jedinstvenosti. SAD, kao predvodnica zapadne civilizacije (skoro već jedan vek) u pogledu materijalne, ali i nematerijalne moći, još jednom kao i mnogo puta ranije nameće svetu obrasce ponašanja nastale kao proizvod lokalnih društvenih odnosa i pokreta. Reč je o fenomenu kulture poništavanja (Cancel culture) koja u jeku ruskih vojnih dejstava u Ukrajini dobija svoj međunarodni zamah, gde zapadna civilizacija uzvraća udarac svom „večitom” protivniku poništavanjem ruske kulture i umetnika.

Prvi na meti tog hladnog rata našao se ruski dirigent Valerij Gergijev, višedecenijski umetnički direktor Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu, a čija karijera daleko prevazilazi granice svoje zemlje. Ambasador ruske muzike i neumorni putnik s najgušćim rasporedom u svetu muzike, Gergijev nastupa širom planete (nažalost isuviše malo u Srbiji) predvodeći najveće orkestre i soliste sveta (iz Minhena, Londona, Roterdama, koji ima i festival u njegovu čast, Beča, Pariza, Njujorka itd.). Međutim, uske veze Gergijeva s ruskim predsednikom i podrška njegovoj politici često su izazivale negodovanja i proteste u pomenutim gradovima. Podrška ruskoj intervenciji u njegovoj rodnoj Osetiji i susednoj Abhaziji, ali i koncert u Chinvalu, saglasnost s usvajanjem zakona protiv istopolnih zajednica, potom podrška intervenciji u Siriji i koncert u oslobođenoj Palmiri, kao i učešće na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Sočiju, neke su od tema koje su opterećivale zapadnu javnost do sada. Ipak, u osvit nedavno otpočetog rata, njegovo ime (uz sijaset drugih sunarodnika) ponovo isplivava u prvi plan medija i političkih lidera koji vrše pritisak i ultimatume da se javno odrekne rata i Putinove politike kako bi mogao dalje nastaviti svoje koncertne aktivnosti. Kako je njegovo ćutanje procenjeno nedovoljnim, usledila je kiša osuda i otkazivanja širom planete, najpre niz nastupa u Karnegi holu s Bečkom filharmonijom, a potom i otpuštanje s mesta muzičkog direktora Minhenske filharmonije. No, prapočetak ovog „poništavanja” Gergijeva dogodio se u Milanu (gde je dirigovao na premijeri Pikove dame Čajkovskog), čiji je gradonačelnik Đuzepe Sala u zajedničkoj izjavi s intendantom Skale, Dominikom Mejerom, (prvi) pozvao ruskog maestra da se javno izjasni i osudi rat. To je ujedno bio i poslednji njegov nastup na Zapadu, a igrom sudbine bili smo i svedoci toga, o čemu izveštavamo s lica mesta u narednim redovima.

Nova produkcija retko izvođene Pikove dame u slavnoj milanskoj operi, muzički je u potpunosti poverena upravo Gergijevu kao izvrsnom poznavaocu domaćeg repertoara, koji ovog puta nije poveo svoj orkestar, ali jeste pevače. Skoro celokupna pevačka podela je rusofona, a reč je o sadašnjim ili nekadašnjim solistima Marijinskog teatra. Na ulasku u dvoranu gromoglasni aplauz publike zaglušuje nekolicinu zvižduka s balkona, koji u nastavku večeri u potpunosti nestaju u korist ovacija. Za pultom on suvereno drži ravnomeran odnos između scene i orkestra, utiskujući puno muzikalnosti u zvučno tkivo ansambla kojim upravlja. Uvertira otpočinje jednim odmerenim tempom, koji dopušta slušaocu da u potpunosti uživa predigru tragične drame koja se najavljuje mračnim i melanholičnim spajanjem deonica gudača i drvenih duvača, pre svega klarineta i fagota. Sinhronizacija instrumentalista i horista je potpuna, međutim, kako predstava odmiče, neumoljiva Gergijevljeva palica (čuveni „štapić”) nameće sve intenzivniji tempo koji ume da nadmaši ritam solista, ali zna zauzdati žar kako bi se uskladila sa svim pevačima. Najzad, izrazita i izražajna upotreba limenih duvača iscrtava obrise tragedije rezonantnim i upečatljivim udarcima timpana, čija zvučna masivnost i tromost pomalo teži nad galantnim plesovima u drugom činu.

Scenska postavka je poverena nemačkom reditelju Matijasu Hartmanu, koji aktuelizuje radnju i premešta je iz dvorca Katarine Velike u neodređeno vreme i mesto, prostor okupan tamom u kojem kostimi i scenski elementi odslikavaju vremensku propustljivost između prošlosti i sadašnjosti. Pripovedačka nit prati ideju samog Puškina u kojoj je lik grofice, koju zovu Pikova dama, glavni (sporedni) i sveprisutni lik, a ne nesrećni Herman, zamenjujući čak i caricu na podijumu tokom scene himne. Međutim, uprkos ovoj relevantnoj paraleli koja proishodi iz tekstualnog predloška, vizuelni narativ se čini nekoherentnim i nesuvislim. Pokretni i okretni trougaoni objekti na kojima su ogledala, neonska svetla i kožni štof, stavljaju akcenat na igru svetlosti i tame, smeštajući priču u kontrastni crno-beli tonalitet koji joj i priliči. Ipak, spoj nekompatibilnih elemenata i nedoslednost u pogledu scenskih izbora otežava gledaocima praćenje i razumevanje predstave.

Nažmidin Mavljanov nastupa u ulozi strastvenog kockara i stradalnika Hermana, vrlo angažovano pevački svojim vatrenim i dramskim glasom koji ispunjava u potpunosti prostor, doduše uz pomoć izvanredne akustike Milanske skale. Zvučna projekcija oscilira u intenzivnijim deonicama s neznatnim poteškoćama u intonaciji, ali ne ugrožava jasnoću izgovorenog teksta i melodije.

Asmik Grigorijan, koja sarađujući s Gergijevom nastavlja koracima svoga oca Gegama Grigorijana, tumači Lizu s dosta snage i dramskog naboja u glasu. Visine su obojene vibratom i metalnim tembrom, međutim fraziranju nedostaje suptilnosti iako piano deonice sadrže liričke osećajnosti.

Julija Gerceva je u ulozi mračne grofice, nekadašnje Moskovske Venere, čija je lepota uvenula, ali ne i tajne koje čuva. Njen mecosopran se oslanja na čvrst i stabilan donji registar, obojeni i obli ton kojim umešno nijansira svoju frazu. Izgovor francuskog je korektan (sa sve nosnim vokalima), međutim, projekcija glasa u visinama je nekontrolisana, oštra i drhtava.

Od kneževskog dvojca, grof Tomski (Roman Burdenko) najpre se ističe sonornim i svetlim baritonom, s elegantnim držanjem i fraziranjem. Besprekorna prozodija se oslanja na masne i potkovane dubine, za razliku gornjeg dela tesiture gde je glas stegnut i manje elastičan. Aleksej Markov kao specijalista uloge kneza Jeleckog peva s puno topline i zaobljenosti u svom punozvučnom izrazu.

Stroga, ali pravična publika milanske Skale stojećim ovacijama pozdravlja muzički deo umetničkog sastava predstave, uključujući i Gergijeva, za razliku od reditelja Hartmana, kojem su upućeni gromoglasni zvižduci.