Дијамантске даме са сребром

Европске вицешампионке у одбојци јуче су се вратиле у отаџбину. Донеле су најсјајнију медаљу икада освојену у историји наше женске одбојке. Више од пола века могли смо да се, кад је реч о одбојкашицама, да се кунемо само у једну медаљу – бронзану, освојену 1951. на Европском првенству у Паризу.

Тек је прошле године унесена нова колајна – бронза са Светског првенства у Јапану, а од прекјуче већ мора да се размишља о новој, већој витрини, јер су наше одбојкашице, представљајући искључиво Србију, коначно стигле и у финале и донеле досад најсјајнији трофеј. Генерални секретар Одбојкашког савеза Србије Слободан Милошевић је то описао као "дијамантске даме са сребром". Први потпредседник савеза Ненад Голијанин је одушевљен подвигом оствареним у Белгији и Луксембургу најавио да треба да се прати њихов рад, јер ће бити још великих резултата.

– Екипа је остварила континуитет добрих игара и резултата и може још дуго да остане у европском и светском врху. Надам се да ће играчице да остану онакве какве су биле до сада и да слава неће да им удари у главу, – рекао је селектор Зоран Терзић, који је и на дочеку на београдском аеродрому био чврсто на земљи, као и кад је водио репрезентацију на Европском првенству. – За овај успех дугујемо захвалност савезу, који нам је обезбедио све што смо хтели: смештај, пријатељске утакмице, опрему... На Светском првенству у Јапану успех је некако дошао на крилима добрих почетних резултата, а овде је било другачије. Али, ова наша екипа као да против екипа с мањим рејтингом игра стегнутије, под тремом, пошто се, изгледа плаши пораза, јер сматра да би се тиме обрукала. Зато против јаких противника пружа много боље игре.

Капитен Весна Читаковић-Ђуришић је, као једна од играчица око које је почела да се ствара екипа, казала:

– Имале смо много проблема пре шампионата због повреда, али смо желеле у полуфинале и медаљу и то смо и оствариле. Вероватно се поставља питање да ли смо могле боље у финалу. Нисмо, јер смо наишле на Италију, која је на целом шампионату изгубила само један сет.

Јелена Николић је попут машине за освајање поена немилосрдно тукла по противничком пољу:

– Поноснија сам на ову медаљу више него на ону из Јапана, јер смо показале да прошлогодишњи успех није био случајан о чему су неки почели да причају после пораза од Словачке у првом колу. Али, целог лета смо напорно вежбале и кад је било најпотребније показале смо како смо радиле. Надам се да ћемо идуће године да одемо на Олимпијске игре и да донесемо можда и вреднију медаљу.

Маја Огњеновић је проглашена за најбољег дизача на првенству:

– Вероватно смо још у шоку. Било је тешко од почетка припрема до последњег дана. Мислим да је наша снага у томе што права екипа, што свих 12 играчица могу да одраде посао како треба и ми смо заиста једно царство у коме влада велико другарство.

Јована Бракочевић је као најмлађа у екипи добила прилика и одлично је искористила, а нарочито као сервер, јер је по томе била најбоља на првенству:

– Хвала селектору и саиграчицама што су веровали у мене. Њихова помоћ је била неопходна.

Ања Спасојевић је муку мучила с повредом, па је зато после првенства пре свега мислила на то:

– Кроз месец нам предстоји Светску куп, али ја, искрено, у овом тренутку много више размишљам како да се потпуно опоравим од повреде. Не бих желела да ми се понови, као сада у Луксембургу, да четири сата пре финала плачем, јер не могу да играм у финалу.