Ламе воле друштво

Венци Анда који се протежу дуж јужноамеричког континента постојбина су ламе – грациозне животиње дугих витких ногу и дугог врата. Лама припада фамилији камелида, чији су чланови, поред камила, и алпаке, викуње и гванако. Осим у земљама Јужне Америке, ламе се могу наћи и у Европи, Северној Америци и Аустралији, где се узгајају на фармама. Процењено је да данас на нашој планети живи око три милиона лама, од којих две трећине насељавају подручје Боливије, а доста их има и у Аргентини, Чилеу, Еквадору и Перуу.

Високе су око метар и двадесет сантиметара у раменом делу, а тешке до 150 килограма. Препознатљиве су по дугом густом крзну, чија је боја најчешће риђа, прошарана жућкастом или беличастом длаком. Захваљујући високом садржају хемоглобина у крви, добро су прилагођене животу на великим висинама, где је ваздух сиромашан кисеоником.

Станишта лама налазе се на надморској висини од две и по до четири хиљаде метара, на планинским странама и висоравнима обраслим травом и ниским растињем, који су и основна храна ових преживара. Поред траве, ламе једу и лишајеве, лишће, корење, семе, житарице и орашасте плодове, а када нема свеже хране, једу и сено. У сушним пределима Анда ламе већину потребне течности црпе из хране. Кад имају прилику да се напију воде, попију и по десетак литара.

Ламе воле друштво. Живе у „харемима” које чине мужјак, неколико женки и њихови потомци. Паре се лети и почетком јесени – сезона парења траје од новембра до маја. Дванаест месеци касније на свет долази једно младунче тешко десетак килограма. Мајка га доји око четири месеца, а млада лама уз њу остаје у наредној години дана, када ће је отац отерати из стада. Мужјак је задужен за бригу о стаду. Он брани своје власништво од других мужјака, али и од грабљиваца као што су пуме и којоти. Када се нађу у опасности, ламе су веома агресивне – уљезе ударају ногама, гризу их и пљују.

Територију на којој живе храбро бране од других стада лама, али су зато веома дружељубиве када је реч о овцама, које примају у своје друштво и штите исто као и остале припаднике стада. Због тога их Јужноамериканци често користе уместо паса чувара за чување коза, оваца и коња.

У борби за стадо мужјаци се сукобљавају гризући један другом ноге и ударајући се вратовима. Поражени мужјак пада не тле, леже постранце, сагиње главу и подиже реп, показујући тако да се предаје. Пре него што наврше три године и достигну полну зрелост, млади мужјаци живе у „момачким” стадима, а затим крећу у освајање сопствене групе женки. Остарели мужјаци напуштају стадо и осамљују се како би сачекали смрт – већина лама живи петнаестак година, мада има и оних које поживе и дуже од две деценије.