Љубавна прича Раке Драинца

Годинама ме занима судбина песника Раке Драинца. Повезан је и с нашим градом (Шабац) због романа „Шпански зид”, као и његовог гостовања 1928. године.

У књизи Недељка Јешића „Циркус Драинац” пронашао сам и ове редове: За разлику од Драинца, који се у свет отиснуо из дивљине, жена с којом је проживео најстраснији љубавни роман рођена је и одрасла у богатству и изобиљу. Њен отац Андра Јовановић био је угледни шабачки лекар и врло имућан – имао је више кућа у Шапцу (у једној од њих рођен је Лаза Лазаревић), а по мајци била је унука једног од најбогатијих људи у Аранђеловцу – трговца Вујице Гајића. Њено име је било Милица, а ближњи су је звали Цица... Родитељи су је (чували) због њеног греха у раној младости...

Поуздано се зна да је њен отац удесио да се уда за студента медицине Ђура Остојића и затим их обоје издржавао у Бечу до краја његових студија. Из тог времена сачувана је једна фотографија групе југословенских студената у Бечу, (били су то чланови Клуба југословенских марксиста, којима је припадао и Ђуро... Иначе, ова фотографија је посебно занимљива по томе што се на њој, уз остале чланове клуба, налазе и Мустафа Голубић и Павле Бастајић, који ће нешто касније постати истакнути совјетски обавештајци и егзекутори.)...

Има основа да се закључи да је због Цицине везе с Драинцем њен муж одлучио да се из Београда преселе у Шабац. Свакако је рачунао да ће после тога љубавници престати да се траже, а надао се и да ће њу њени родитељи успети да уразуме. Али преварио се. Обоје су били обузети једнако снажном страшћу и никакве сметње и обзири нису их могли спречити да се и даље повремено састају и у Шапцу и у Београду. Удешавали су то сами, а користили су се и услугама оданих пријатеља из Шапца. Главни помагач у томе био им је Живорад Жика Поповић, цењени шабачки професор, који је веома ценио Драинца као песника и блиско се с њим спријатељио. Преко њега Драинац је слао писма Цици, а он их је дискретно њој достављао. Уз разне друге услуге, организовао је пред крај децембра 1928. у Шапцу и књижевно вече, на којем је Драинац био главни учесник.

Такође им је на услузи био и неки Микић... Зачудо, иако је књига садржала два сасвим различита романа, на корици је одштампан само један наслов: „Шпански зид”... Али то се није могло сакрити, поготово не у Шапцу, где су лако препознало да је у роману (који је Драинац посветио „своме пријатељу Живораду Поповићу, професору” и тиме га на неки начин учинио својим саучесником) описана Цица. Но, чим се ово разгласило по Шапцу, Цицин отац, који је био најозлојеђенији због овог новог брукања Цице и њеног мужа, отишао је књижару, откупио све примерке књиге и затим их спалио...

Како је казивао публициста Витомир Бујишић, Шапчанин који је упамтио то време, „њих двоје седну у фијакер и одоше право у кафану ’Пролеће’, у којој је било и соба за издавање гостима”...

А после два-три месеца, мислећи да се Цица никад неће одљутити, утапао је своју тугу у алкохол и уз виолину певао куплет који је сам срочио: Кад угледаш на месецу врапца,/Доћи ће ти драгана из Шапца...” (Видети Пењинову песму: „У веселом Шапцу шили гаће врапцу”.) Занимљиво је да данас код нас нема више ни врабаца.

Јован Рукавина,
Шабац