Поуке о оброку

Ниш – Пре неколико дана у Средњој економској школи у Нишу интервенисале су две екипе Хитне помоћи. Дојурили су на позив руководства школе јер се неколико ђака после великог одмора пожалило на мучнину, повраћање и болове у стомаку. Једна ученица с већим здравственим тегобама хитно је збринута у Ургентном центру УКЦ у Нишу. Четворо њених другарица и другова упућено је на кућно лечење, њих неколико су после лекарског прегледа остали у школи, али је потом одлучено да и они буду послати кућама.

Неколико сати касније званично је потврђено да су ученици имали тровање, након што су на одмору појели пљескавице с мајонезом из оближњег киоска брзе хране. О догађају су обавештене полиција и санитарна инспекција, која је наложила привремено затварање поменутог киоска.

И овај немио догађај наново је отворио комплексан проблем (не)правилне исхране деце. Овом темом се годинама бавио професор српског језика и књижевности из Пирота Милош Петровић. Бележећи све што види у окружењу и фотографишући канте за смеће у својој школи, које су биле препуне амбалаже од слаткиша, грицкалица, вештачких сокова и лименки газираних и енергетских напитака, он је неуморно поучавао ђаке да ужину и доручак доносе од својих кућа. Ученицима и њиховим родитељима објашњавао је да инстант пецива и друга брза храна воде у гојазност и придружене здравствене проблеме, а ту су и ризици од бактериолошке и сваке друге неисправности намирница.

Искуства професора Петровића научном аргументацијом подупире и Маја Николић, нутриционисткиња из Института за јавно здравље у Нишу. Како истиче, прескакање оброка, слане и слатке грицкалице и брза храна узрочници су гојазности код деце, поремећаја метаболизма, кардиоваскуларних проблема, астме, каријеса…

Зато се све чешће поставља питање зашто се дозвољава да око основних и средњих школа као печурке ничу објекти у којима се продаје управо нездрава храна, која оставља не само дугорочне негативне последице већ може да буде и узрок драматичног угрожавања здравља. Као што је то био случај у Средњој економској школи у Нишу, поменутој на почетку текста.

Осим тог опомињућег примера, који ће као и бројни слични брзо пасти у заборав, потребна је континуирана промоција позитивних модела исхране деце школског узраста, а то је задатак и породице, и школе, и читаве друштвене заједнице. И потребни су ентузијасти попут пиротског професора Милоша Петровића, који ће речју и фотографијом на важност ове теме непрестано указивати.