Службено лице

У жижи смо кад нас туку. У жижи смо и кад нас пљују. А и кад нас убијају. Пре и после тога, други су у жижи. Кад навале на нас и бију нас, онда пишемо о себи, снимамо се и плачемо над судбином, а и над нерешеним нам статусом. То све, наравно, траје неколико дана док се не заборави и док се не деси опет.

Када се пре две деценије десило она „плишана револуција” у Румунији, а Чаушеску пао, у Темишвару је колега из Ројтера имао флуоресцентни шлем с натписом „прес”, непробојни прслук, на леђима такође „прес”, а наш фоторепортер ветровку чију је крагну махинално задизао тек толико да га неки залутали метак баш лако не пронађе. Ројтеровац је имао триста долара ратну дневницу, а наша екипа осам долара на дан. И то за обојицу, по четири долара. Дневнице су биле исте као и да идеш да пишеш о косидби на Рајцу. Администрација, бато! Јер, друштвено-политички радник (ДПР) у средствима јавног информисања (СЈИ) није ни могао да тражи и добије више. Свима исто.

Неће тебе метак, ниси те среће, била је реченица с којом је ДПР вишег ранга у СЈИ (сада уредник) слао ДПР у СЈИ нижег ранга (сада новинар) на опасне задатке. Додуше, тадашњи опасни задаци били су у рангу обданишта на излету у односу на ове данас јахаче уличне апокалипсе.

Онај Саватовић, што је камермана Б92 оборио прецизним волејом, више је личио на талентованог фудбалера кога траже инострани клубови. Или на јуниорског првака Европе у некој од федерација фул-контакта. 

А полицајци који су претукли извештача Бете рекли су да га туку јер му не пише на челу да је новинар. Што није написао и залепио? Ројтеровцу с почетка приче у Темишвару је писало на челу да је „прес” и то флуоресцентно.

Шпански сниматељ је добио батине мада не зна да псује на српском. То је мана кад су наши полицајци и хулигани у питању.

За новинаре које се „грешком” задесе на месту па добију батине или их извређа маса, не дај боже и лише живота, каже се да су то биле праве особе у право време на погрешном месту. Ту праву особу на погрешном месту сада покушавају политичари, да би ваљда показали јавну болећивост према таквима, да прогласе службеним лицима. Јер, за напад на службено лице запрећена је жешћа казна од напада на неслужбено лице. Као, хулигани ће се препасти што могу уместо две да зараде три године затвора, или 10 уместо осам. Решење је, у ствари, да будемо повремено службена лица, а повремено не. Само кад смо мета напада, тада да будемо третирани као службеници државе, а када копамо по марифетлуцима и аферама истих тих државних представника да не будемо, јер службено лице мора да чува тајну, тако да би нас то спутавало.

Или да као вариоци, рудари, полицајци и остали трудбеници – добијемо бенефицирани стаж. Три месеца додато на годину стажа, па да идемо кући као млади војници или новинари у дубокој младости.

Најпростије речено, нека нас острашћени пусте да радимо. Нека се туку између себе, а ми ћемо да записујемо, снимамо и емитујемо па ко год хушкао кога на кога, да јављамо народу шта се десило, а народ нека суди и просуђује. У старој Грчкој су убијали гласника ако донесе лоше вести.

Ми, гласници ововремених вести, тражимо да нас не убијају и бију. И није нам неки велики захтев, кад би све било нормално!