Službeno lice

U žiži smo kad nas tuku. U žiži smo i kad nas pljuju. A i kad nas ubijaju. Pre i posle toga, drugi su u žiži. Kad navale na nas i biju nas, onda pišemo o sebi, snimamo se i plačemo nad sudbinom, a i nad nerešenim nam statusom. To sve, naravno, traje nekoliko dana dok se ne zaboravi i dok se ne desi opet.

Kada se pre dve decenije desilo ona „plišana revolucija” u Rumuniji, a Čaušesku pao, u Temišvaru je kolega iz Rojtera imao fluorescentni šlem s natpisom „pres”, neprobojni prsluk, na leđima takođe „pres”, a naš fotoreporter vetrovku čiju je kragnu mahinalno zadizao tek toliko da ga neki zalutali metak baš lako ne pronađe. Rojterovac je imao trista dolara ratnu dnevnicu, a naša ekipa osam dolara na dan. I to za obojicu, po četiri dolara. Dnevnice su bile iste kao i da ideš da pišeš o kosidbi na Rajcu. Administracija, bato! Jer, društveno-politički radnik (DPR) u sredstvima javnog informisanja (SJI) nije ni mogao da traži i dobije više. Svima isto.

Neće tebe metak, nisi te sreće, bila je rečenica s kojom je DPR višeg ranga u SJI (sada urednik) slao DPR u SJI nižeg ranga (sada novinar) na opasne zadatke. Doduše, tadašnji opasni zadaci bili su u rangu obdaništa na izletu u odnosu na ove danas jahače ulične apokalipse.

Onaj Savatović, što je kamermana B92 oborio preciznim volejom, više je ličio na talentovanog fudbalera koga traže inostrani klubovi. Ili na juniorskog prvaka Evrope u nekoj od federacija ful-kontakta. 

A policajci koji su pretukli izveštača Bete rekli su da ga tuku jer mu ne piše na čelu da je novinar. Što nije napisao i zalepio? Rojterovcu s početka priče u Temišvaru je pisalo na čelu da je „pres” i to fluorescentno.

Španski snimatelj je dobio batine mada ne zna da psuje na srpskom. To je mana kad su naši policajci i huligani u pitanju.

Za novinare koje se „greškom” zadese na mestu pa dobiju batine ili ih izvređa masa, ne daj bože i liše života, kaže se da su to bile prave osobe u pravo vreme na pogrešnom mestu. Tu pravu osobu na pogrešnom mestu sada pokušavaju političari, da bi valjda pokazali javnu bolećivost prema takvima, da proglase službenim licima. Jer, za napad na službeno lice zaprećena je žešća kazna od napada na neslužbeno lice. Kao, huligani će se prepasti što mogu umesto dve da zarade tri godine zatvora, ili 10 umesto osam. Rešenje je, u stvari, da budemo povremeno službena lica, a povremeno ne. Samo kad smo meta napada, tada da budemo tretirani kao službenici države, a kada kopamo po marifetlucima i aferama istih tih državnih predstavnika da ne budemo, jer službeno lice mora da čuva tajnu, tako da bi nas to sputavalo.

Ili da kao varioci, rudari, policajci i ostali trudbenici – dobijemo beneficirani staž. Tri meseca dodato na godinu staža, pa da idemo kući kao mladi vojnici ili novinari u dubokoj mladosti.

Najprostije rečeno, neka nas ostrašćeni puste da radimo. Neka se tuku između sebe, a mi ćemo da zapisujemo, snimamo i emitujemo pa ko god huškao koga na koga, da javljamo narodu šta se desilo, a narod neka sudi i prosuđuje. U staroj Grčkoj su ubijali glasnika ako donese loše vesti.

Mi, glasnici ovovremenih vesti, tražimo da nas ne ubijaju i biju. I nije nam neki veliki zahtev, kad bi sve bilo normalno!