Зашто су Срби све мање за ЕУ

Европска унија је изгубила стрпљење за проблеме на западном Балкану, како је рекао званичник ЕУ Мирослав Лајчак пре неколико дана у Софији, али су и неки на западном Балкану изгледа изгубили стрпљење за проблеме Европске уније. Први пут откад се мери расположење грађана Србије према ЕУ, више је оних који би у овом тренутку гласали против уласка наше земље у ту велику европску породицу од оних који би заокружили „да”. Према последњем доступном истраживању Министарства за европске интеграције, спроведеном прошлог лета, за чланство у ЕУ било је 57 одсто грађана Србије – највише од 2016. године, када је за чланство било њих 47 одсто. Против је био готово исти број грађана – 30 одсто прошле године, а 29 одсто пре шест година. Сада, према истраживању Ипсоса, за ЕУ интеграције је 35 одсто грађана Србије, а против – 44 одсто (осталих 21 одсто не зна или не жели да се изјасни).

У овој агенцији овакво расположење грађана Србије доводе у директну везу с ратом у Украјини, а исти став дели и Јелица Минић, председница Европског покрета у Србији. „Ово је ситуациони обрт који се новим ситуационим обртом може преокренути”, каже она за „Политику”, објашњавајући да је реаговање јавног мњења у принципу повезано с конкретном ситуацијом.

Да је ситуација у вези с Украјином утицала на овакав резултат истраживања јавног мњења мисли и др Слободан Зечевић из Института за европске студије, наводећи то као један од разлога за хлађење Срба према Европској унији, уз предуго трајање преговора о приступању и ситуацију у вези с Косовом и Метохијом. Политички аналитичар Драгомир Анђелковић пак мисли да је нешто друго у питању. „Ради се о томе што Запад у овој ситуацији покушава да натера Србију да уради неке ствари на које раније није успео да нас приволи. Да ЕУ има другачији однос према нама, ми ипак, колико год имали симпатије према Русији, не бисмо те ствари мешали, не бисмо имали према ЕУ тако негативан однос. Напросто, овде се људи осећају као да нас неко вара – да од нас тражи да се прилагодимо њиховим интересима, а са друге стране, ’награђује’ нас тако што нам отима оно што је нама битно”, истиче Анђелковић.

Зечевић указује да су Срби последњих година разочарани Европском унијом из више разлога. Најпре, преговори о уласку у ЕУ предуго трају и нема назнака када би могли да се заврше. Код нашег становништва је тако створен утисак да они у ствари неће да нас приме у ЕУ и да су ти преговори готово узалудни. „Други разлог је питање Косова. То се перципира као једна трговина где ми треба да признамо независност Косова за улазак у ЕУ, а то српски народ схвата као националну увреду”, каже за „Политику” и додаје да је трећи разлог актуелни конфликт у Украјини. Према његовим речима, пошто су Срби увек били релативно солидарни и блиски с Русијом, када виде да ЕУ практично улази у неку врсту рата с том земљом, посредно преко Украјине, вероватно многи мисле да би сврставање на страну ЕУ и улазак у ЕУ био практично отварање некаквог конфликта с Русијом. А то многи у Србији не желе.

Анђелковић сматра да сада од нас траже да се „дефинитивно заврши процес који називају нормализација односа с Косовом, значи признање Косова”, као и подршку реформама у БиХ, што значи централизацију те земље. „Користе украјинску кризу да изврше додатни притисак на нас да обавимо послове који су њима битни. И то сигурно револтира Србе, јер већина грађана сматра логичним да нам, ако ЕУ од нас захтева да се прилагођавамо њиховој политици у односу на Русију, понуде неке велике уступке. Наравно, питање је да ли би Срби прихватили да се прилагоде тој политици, али очекују да се нешто нуди с друге стране. А испада да нам траже да се дистанцирамо и од Русије и од свих својих интереса. И то револтира грађане. Резултат тога је нагли пад популарности ЕУ”, указује Анђелковић за наш лист.

Објашњавајући откуд овакав нагли пад расположења према ЕУ, Јелица Минић каже да је Србија реаговала на дешавања у Украјини у складу са својим траумама из деведесетих и нечистом савешћу. „Делом су трауме због бомбардовања НАТО-а, а делом нечиста савест због онога што је Србија радила по региону, пројектовани на ситуацију Украјина–Русија, на један врло непримерен начин, дакле оправдавање рата у Украјини који се не може оправдати. У том контексту притисци који долазе да Србија уведе санкције Русији могу изазвати реакције јавног мњења. Али најновији потези Русије могу опет брзо преокренути јавно мњење”, истиче она.

Председница ЕПуС овде има у виду да се руски председник Путин у разговору с генералним секретаром УН Гутересом позвао на преседан Косова (да ово што се дешава у Украјини није ништа мимо међународних узуса), али и на постојање велике могућности да Србија остане без руског гаса због обуставе Бугарској прилива овог енергента. „Србија може остати и без гаса и без руске подршке за Косово, што ситуацију у Србији врло брзо може радикално преокренути”, указује Јелица Минић, која очекује да ће Србија најзад заузети неки став који одговара реалном односу снага јер „није у прилици да води неке своје крсташке ратове”.

Јавно мњење може да се преокрене, али за то би било потребно пре свега да грађани виде да смо ми пред уласком у ЕУ, дакле да се спрема референдум о уласку, каже Слободан Зечевић. Тада би неки могли то да прихвате као озбиљну и опипљиву реалност са свим својим предностима (економским, цивилизацијским) које то доноси – лакше кретање, лакше запошљавање унутар ЕУ, већи стандард становништва. „Али, много зависи од тога каква је та перспектива, да ли је релативно блиска, у смислу две или три или четири године, или је то опет одлагање за преко десет година. У том случају људи опет не виде перспективу свега тога, због неизвесности шта ће бити за десет година”, истиче Зечевић.

Јавно мњење уме да се мења релативно брзо, каже Анђелковић, али када је реч о овом питању, грађани су дефинитивно већ дуго година суочени „само с некаквим захтевима и притисцима”. Морао би Запад, сматра он, да учини неке веће уступке Србима по питању Републике Српске и Косова, да коначно уважи наше интересе, и онда би се то сигурно брзо одразило на позитивнији однос према европским интеграцијама.

Анђелковић, иначе, нема дилему да ли је ово Ипсосово истраживање тачно и сматра да је поверење грађана у ЕУ већ неко време осетније пољуљано, али је „друго питање да ли је раније било политичког интереса да се таква истраживања пласирају јавности”. Сада, како каже, очито постоји јер то је и упозорење ЕУ, али и САД и генерално Западу, да је њихова политика овде контрапродуктивна. На питање може ли овакав резултат истраживања да утиче на званичну политику Владе Србије, одговара: „Утиче утолико што је додатни сигнал властима да не треба да мењају геополитички курс, да народ од њих очекује геополитичко балансирање и непопуштање у погледу виталних српских интереса.”

А Зечевић каже да овакво расположење грађана Србије треба да утиче и на Владу Србије и на ЕУ – да размисле зашто смо у оваквој ситуацији. „Наша влада то треба да предочи Европској унији и да каже – чекајте, видите докле смо дошли. Онда морамо заједно да размишљамо о томе како изаћи из ове кризе. Не може нико да уђе у ЕУ ако то народ не жели. Норвешки народ је два пута гласао на референдуму да не уђе у ЕУ. Грађани Уједињеног Краљевства су гласали да изађу. ЕУ је једна демократска творевина – ако нема подршке народа за ту идеју, онда нема ништа од тога. Према томе, морамо ми мало да се погледамо у очи с нашим партнерима из ЕУ и да видимо где је излаз из свега тога”, закључује Слободан Зечевић.