Допустимо да и наше мисли добију слободна крила

Београд је веома леп град, али не могу да кажем да сам упознао сваки његов кутак. Био сам, на пример, у Скадарлији, фантастичан је и Калемегдан, поглед на ушће двеју река. Веома волим овај град, али ситуација је таква да се већина мог живота одвија између хотела и плесне сале. Надам се да ћу имати времена да уживам у пролећу и прошетам неким лепим београдским парком, каже за „Политику” Габор Михаљи мађарски редитељ и кореограф (директор Мађарског националног ансамбла „Мане”), који у продукцији ансамбла „Коло” ради представу „Соколова песма”, инспирисану нашим традиционалним мотивима. Премијерa је 10. маја у Атељеу 212. У оквиру званичног програма „Бајке будућности” европске престонице културе Нови Сад 2022, „Соколову песму” публика српске Атине моћи ће да види 13,14. и 15. маја у Новосадском позоришту/ Újvidéki Színház. Мађарска публика „Соколову песму” премијерно ће видети 26. маја у новој згради Плесног театра у Будимпешти.

У области сценске народне игре ово није пракса. Чак би се могло приметити да је ова ваша сарадња јединствена и посебна. Како је дошло до овог мађарско-српског споја?

Да, заиста је реч о једном посебном догађају. Иако имам четрдесетогодишње искуство, до сада заиста нисам чуо да је мађарски кореограф народних игара радио у Београду, Љубљани, Букурешту или Загребу. Вероватно постоје два разлога за ову сарадњу, свакако један од њих је да је на чело „Кола” дошао нови директор, Владимир Декић, који је пожелео да се одвоји од досадашње поетике ансамбла и то што се код њега јавила жеља за новом и свежијом перспективом. Тако је пронашао мене у Мађарској. Његов сарадник је погледао неке од наступа Мађарског националног фолклорног ансамбла и када смо дошли овде, у оквиру турнеје у Босни и Херцеговини и Србији, после једне представе ми је пришао и упитао ме да ли бих прихватио да радим са ансамблом „Коло”. Mало сам размислио, а затим сам са задовољством то прихватио.

Ваш рад смо до сада више пута имали прилику да видимо у Београду и Ужицу. „Соколова песма” је сценски спектакл који ће спојити модерно и традиционално, савремено позориште и народну уметност. Шта је у њеном фокусу?

Постоји мађарски песник, зове се Нађ Ласло, он је од шездесетих година преводио на мађарски језик народно песништво јужних Словена, уживао сам док сам читао како његове песме, тако и песме са јужнословенских простора. Међу њима су такође биле и бугарске и босанске песме, све те народне песме су предивне. Током тог читалачког искуства више пута сам се сусрео са мотивом сокола и да се пева о соколу и то је покренуло моју фантазију. Соко је посебна мистична птица и у Мађарској постоји митолошка турул птица која је исто тако грабљивица и она је света животиња. Дакле, након што сам пронашао ту магичну свету животињу врло брзо се унутар мене формирало меко драматуршко ткиво ове представе. Постоји заједница која можда чека неко спасење и за њу пристиже соко као спиритуална, духовна помоћ. Тај сок је девојка, односно може да се преобрати у девојку која се заљуби у земаљског момка, илити само момка и пролазећи кроз различите фазе они стижу до срећног испуњења. Потребно је да преживе и муке рата, такође девојка ће услед љубави према момку променити и своју веру, биће крштена.

 Зашто сте за мото „Соколове песме” изабрали: „Ко воли птицу, нека буде небо, а не кавез!” Које метафоре доноси?

Мото „Ко воли птицу, нека буде небо, а не кавез!” говори о слободи. О физичкој, али и о духовној слободи, о слободи уметности. Не дозволимо да себе затворимо у старе, опробане форме, у кавезе, него допустимо да и наше мисли добију слободна крила. То се односи и на партнерске односе, дакле један мушкарац не може владати женом, затворити је у неку врсту кавеза, као што ниједна жена не би требало да влада мушкарцем. Наравно у оквиру здравих граница, слободу не смемо пустити.

Мађарско-српска публика свакако жели у случају представе „Соколова песма” да види нешто ново. Којом позоришном формом исписујете нову представу?

Мислим да ћу са „Колом” моћи да остварим своју намеру да све могућности и средства које нуди позориште и употребим. Било да је реч о драматургији, спектаклу, костимима, ношњи или другим визуелним средствима, пројекцији. То се односи и на музику која је истовремено и традиционална и модерна, као и на покрет. Док се инспиришемо из традиције покушавамо да сами креирамо нови свет за нас. Мислим да за српску публику то може бити и изненађујуће јер се отвара нови свет који нису видели, али исто тако мислим да ћемо уметничким средствима и захваљујући уметницима из „Кола” и њиховим изузетно сугестивним присуством на сцени постићи да за све до краја представе то буде празник радости.

Каква су вам искуства са члановима српског ансамбла „Коло”? Колико сте познавали њихов уметнички израз?

Нисам био упознат са свим детаљима њиховог рада, првенствено сам се мање-више путем интернета информисао о источној Европи и стању фолклора на овим подручијима. Мој долазак овде… морам да кажем да су се на почетку водиле озбиљне борбе, али то сам и разумео јер представљам потпуно другачији начин промишљања, другачији став, за теме, за материјале, за пробе. Дакле, били смо у дубинама пакла, али смо се заједничким снагама извукли из тих дубина. Много волим овај ансамбл, они су осећајна заједница уметника. Сад мислим да смо сви сигурни да ћемо на путу којим смо заједно кренули, стићи до лепог циља.

У каквим околностима сте у протеклом периоду радили у Мађарској?

И у Мађарској је била заиста страшна ситуација са ковидом, мој ансамбл није могао месецима да ради, спремали смо се за премијеру која је била одложена чак три пута. Било је тешко, пропатио сам због тога. С друге стране моја супруга се томе веома радовала, успела је најзад да ме наговори да средим гаражу, два пута сам кречио шпајз, све заостале кућне послове сам урадио. Ипак, жељно сам ишчекивао да буде крај пандемије и сада се само надам да се неће више никада поновити и да ће полако постати само ружно сећање из прошлости.