Деца и мобилни телефони

У животу увек постоје две стране медаље. Тако и савремени мобилни телефони, који су вишеструко корисни, имају и оне лоше стране ако се превише користе, пре свега за разноразне игрице. Свака крајност је скоро штетна и има доста пратећих лоших ефеката.

Сви знамо да је велики проблем прекомерно коришћење мобилног телефона, нарочито код деце мањег узраста, и у школи и ван ње. Деца нам својим поступцима увек шаљу неку поруку о томе како се осећају и шта им недостаје.

То се дешава и кад је реч о сталном држању мобилног у рукама. Деца су веома активна и да им време „споро пролази”, а они упорно траже акцију и нове занимације. Ако тога нема, остаје им само „пипкање” мобилног телефона. Уколико имају сталне активности које им привлаче довољно пажње, врло брзо напуштају мобилни и прелазе у нови вид занимације. У такве активности убрајају се игра с њима, спорт, боравак у парку или, још боље, у природи. У кућним условима може се осмислити низ креативних игрица, током којих спонтано уче нешто ново, развијају моторику, друже се и развијају говорну комуникацију. Тада забораве тај малени мобилни, који у згрченом стању и погнуте главе упорно пипкају и одлутају у неки виртуелни свет.

Казне и одузимање мобилних апарата немају велики ефекат.

Дакле, решење је у одвикавању и укључивању деце у што више нових и корисних активности, што је и много здравије и неупоредиво боље за њихов развој. Деца се тада осећају боље, срећнија су, ведрија и физички активна, што им је и те како потребно.

Имају ли родитељи времена за све ово – то је друго питање, али би морали да знају да је то прави начин одвикавања деце од прекомерног коришћења мобилног телефона. Тачно је једино да су приликом његовог коришћења мирни, не сметају им, не одузимају им време и седе на једном месту.

То знам по својим унуцима, који сада похађају први разред и не волим да их видим згрчене с мобилним у руци. Они нису тада срећни, већ само траже уточиште на погрешној страни. Ако се то дешавало, а дешава се и на часу у школи, то вам све говори – нису довољно заузета садржајем градива и да траже ту спас. У супротном не би имали ни времена да се сете мобилног телефона.

Све у свему, ми смо им и дали мобилни у руке, мислећи да ћемо се ми спасти, а сада се нервирамо, покушавамо казнама да поправимо или смањимо њихову зависност, што ће рећи да правимо још једну грешку, а и деца постају незадовољна јер верују да ми грешимо.

Петар Орозовић,
Ковин